Umetnost je oduvek imala moć da leči, još više da podstakne na pobunu – naročito onda kada svi drugi ćute. Kao ogledalo stvarnosti, umetnost je dovoljno hrabra da prikaže ono na šta bismo rado kao društvo zažmurili.
Upravo takve filmove imaćemo priliku da pogledamo u okviru festivalskog programa The power of your story na predstojećem Eastern Neighbours festivalu od 20. do 24. aprila u bioskopu Filmhuis u Hagu.
Stvarani biranim filmskim jezikom, a nadasve duboko lični, filmovi iz selekcije The power of your story otkrivaju nam unutrašnji svet autora i njihovih likova, pozivajući nas istovremeno da tragamo i prepoznamo ono univerzalno u njima.
Sa glumicom i rediteljkom Danijelom Štajnfeld, autorkom filma Hold me right, kod nas prevedenog kao Zaceli me, razgovarali smo o razlozima koji su je pokrenuli da napravi svoj prvi dokumentarni film, ali i o ličnoj borbi. Zaceli me je najpre intiman film satkan od svedočenja iz prve ruke žrtava nasilja, a ujedno je poziv apatičnom društvu da se trgne iz svoje ravnodušnosti.
Junaci Danijelinog filma se ne bore samo za sebe, već puštaju glas i u ime onih kojima je podrška potrebna. Film je premijerno prikazan na Sarajevo Film Festivalu, nakon kojeg je i otpočela Danijelina borba za istinu.
Snimili ste film koji je duboko ličan, a istovremeno univerzalan. Šta je, po Vašem mišljenju, zajedničko žrtvama nasilja, bez obzira na pol i vrstu nasilja?
– Sav napor koji sam učinila dok sam kao žrtva nasilja još uvek ćutala o svemu što mi se dogodilo, našao je uporište upravo u toj univerzalnosti. Žrtve bilo kog nasilja, a seksualnog naročito, obeležene su u društvu. Osim tereta koji nose, žrtve se suočavaju sa osudom i nerazumevanjem okoline. Tretiraju se kao osobe lošeg morala, da je sramota ono što im pripada, pa često i da su zaslužile da im se viktimizacija desi.
Ovim filmom sam želela da istaknem univerzalnu stigmatizaciju seksualnog nasilja i činjenicu da se, nažalost, ono može desiti svima: ženama kao i muškarcima, dečacima i devojčicama, poznatim glumicama za koje se misli da su zaštićenije od drugih neprivilegovanih grupa. Nažalost, u najvećem broju slučajeva su žrtve veoma dobro poznavale počinioca. To su ljudi kojima su lično verovali ili je sredina za njih garantovala.
U ime te većine govorim, jer mi najčešće nemamo slobodu i način kako da govorimo o tome. Ukoliko u društvu postoji problem o kojem se ne govori, gde se žrtvi ne veruje, onda će taj problem da buja.
Vi već neko vreme živite u Americi. Kakva je situacija tamo i možete li je uporediti sa stanjem na našim prostorima?
– Amerika je puritansko društvo u kojem je sramota govoriti o seksu ili ljudskom telu uopšte. Takođe, imate ekstremne religijske zajednice i važne institucije koje imaju svoje organe vlasti, pa mnogi prestupi ostaju nekažnjeni. U Americi još uvek postoji epidemija ovakvih zločina, čak i nakon pojave pokreta Me Too. Uprkos tome, ja uvek govorim: Me Too nije bio momenat, već pokret. Na svima nama je da budemo učesnici tog pokreta.
Kod nas postoje hrabri pojedinci koji su ustali i pokušali da svojim glasom podrže žene i njihovo pravo da govore o tome što im se dogodilo. To su hrabre žene poput Mirjane Karanović, Anite Mančić, Merime Isaković, Alise Stojanović i drugih, ali to su sve pojedinačni svetli primeri. Oni su, nažalot,u manjini. Sistemski se ništa nije promenilo i što se tiče pokreta Me Too kod nas, on je čak i nazadovao jer se žrtvama ne veruje, većina ih osuđuje, pa će svaka sledeća žrtva teže dići glas.
U filmu ne razgovarate samo sa žrtvama već ste otišli korak dalje suočivši se i sa onima koji to nasilje čine. Da li Vam je taj ugao pomogao da dođete do određenih zaključaka na putu ka isceljenju?
– Verovatno da. Spremajući se za te intervjue, shvatila sam da neću dobiti ništa sa druge strane ako pristupim sa osudom i predrasudama prema tim počiniocima. I ta praksa me je u stvari izlečila. Počela sam da razumem koliko su oni oštećeni kao ljudska bića, kada su bili u stanju da počine neka užasna dela. Koliko toga suštinskog nedostaje njihovom biću. Rad sa njima bio je neki vid terapije kroz koji sam pokušala da razumem, nikako da opravdam.
Vi ste umetnica. Kolika je zaista moć umetnosti u zaceljivanju dubokih rana?
– Mogu da odgovorim jedino koliko je mene rad na filmu iscelio, ali me još više isceljuje to što znam koliko film znači drugim ljudima. Stvarajući film, nadala sam se da će on u ljudima izazvati katarzu, a sudeći po reakcijama publike – to se i dešava.
— — —— — —— —
Filmski stvaralac Stefan Pavlović rođen je u Holandiji, ali poreklo vodi iz Bosne. Odrastajući okružen višejezičnošću, Stefan je izgubio vezu sa maternjim jezikom i kao dete je počeo da muca.
Njegov poetski dokumentarac U potrazi za konjima (Looking for horses) svojevrsni je omaž prijatelju i prijateljstvu. Radnja prati rađanje prijateljske veze između ribara Zdravka, ratnog veterana koji je tokom rata u Bosni i Hercegovini gotovo u potpunosti izgubio sluh, a kasnije delimično i vid, i mladog režisera. Iz želje da prevaziđe prazninu u komunikaciji između njih, Stefan Pavlović eksperimentiše, koristeći kameru, koja ovoga puta nije samo objektivni posmatrač koji samo beleži događaje, već zalazi i u polje intimnog.
Vaš film Looking for horses je poetična priča o prijateljstvu i pokušaj da se prevaziđu prepreke u povezivanju sa drugima. Da li je umetnost kao univerzalni jezik bio za Vas jedini put da prevaziđete teskobu i otuđenost?
– Nisam siguran da li je umetnost univerzalni jezik. Takođe, nisam siguran da li bi trebalo da bude univerzalan jezik. Kroz umetnost možemo da dobijemo uvid u različite (i naravno slične) živote koje svi vodimo. Film, a još više kamera, bio je sigurno način na koji smo se Zdravko i ja povezali i stvorili zajednički cilj: pronalaženje konja. Film mi je takođe dao priliku da razmišljam o svom mucanju kao o kreativnom prostoru, kao način da istražim oblasti jezika, istorije i traume; to više nije bio invaliditet.
U jednoj od najprevođenijih knjiga na svetu čitamo da “Samo srcem dobro vidimo, kao i da je suština je očima nevidljiva”. Koliko vas je nedostatak zajedničkog jezika sa okolinom primorao da razvijete neke druge veštine komuniciranja?
– Nije nam zapravo nedostajao zajednički jezik; imali smo drugačije poimanje ovog jezika, ali smo delili motivaciju i iskrenost da provodimo vreme zajedno. Uspeli smo. Nisam siguran koje dodatne komunikacijske tehnike postoje, ali verujem da van rigidnog i zatvorenog prostora (akademske) artikulacije postoji mnogo prostora za razumevanje i blagost. Slušanje, obraćanje pažnje, tišina, kontakt očima i naravno kamera – sve su to postale važne tehnike komunikacije.
Od najranijeg detinjstva bili ste okruženi različitim jezicima.Da li je poznavanje istog jezika preduslov da istinski razumemo potrebe drugog čoveka?
– Na neki način da, naravno. Razumevanje reči i rečenica koje neko izgovara i sposobnost da postavite pitanje na tom jeziku definitivno omogućava da u svakodnevnoj komunikaciji izbegnete nesporazume. Mislim da postoje dublji i različiti nivoi razumevanja, pored iluzije artikulacije. U isto vreme, razumevanje je takođe vrsta iluzije. Ko zna šta je to što zaista razumemo? I kako znamo da osoba sa kojom razgovaramozaista razume šta je to što mi mislimo?
Magazin Mama u Zemlji lala i Eastern Neigbours Film Festival i ovoga puta dele besplatne karte! Čitaoci koji se prvi jave na info@mamauzemljilala.com dobiće po dve karte za filmove “Hold me right” i “Looking for horses”.
Autor fofografije Danijele Štajnfeld: Mark Grobowski
