„Children – Musical Portraits for Piano Solo” je drugi solo klavirski album međunarodno priznatog umetnika, pijaniste i kompozitora Andrije Pavlovića, člana LP dua, koji stvara pod umetničkim imenom Andy Pavlov. 

Album sadrži 24 kompozicije u svim tonalitetima, a svaka numera predstavlja jedinstven muzički portret stvarnog ili imaginarnog lika čije ime nosi (Andrei, Srna, Simeon, Lidia, Laszlo…). U procesu nastajanja ovog albuma, umetnik je počeo intenzivno da sanja, a u tim snovima su ga redovno posećivala različita deca:

– Tako je nastalo 12 durskih i 12 molskih kompozicija, kao 12 devojčica i 12 dečaka. U pitanju su priče i karakteri koji dolaze iz dubokih mesta u kojima se mašta, fikcija, stvarnost i snovi prepliću.

U kući holandskog kompozitora

Album “Children” nastao je tokom rezidencijalnog boravka u kući istaknutog holandskog kompozitora Simeona Ten Holta u Bergenu.

– Zaista je neverovatno iskustvo biti u kući Simeona Ten Holta, jednog takvog uzora, sa čijom muzikom smo se upoznali i zbližili Sonja Lončar i ja pre dvadesetak godina. Svirati na njegovom klaviru, osećati jedan takav posvećenički život kakvim je Simeon živeo. Vezan sam sa LP Duom za Holandiju od samog početka naše karijere. Holandska muzička scena je uvek bila savremena i otvorena. U Holandiji trenutno osećam više prostora za svoje različite identitete koji imaju potrebu da nezavisno žive.  

U okviru promocije albuma, Andrija je održao nekoliko koncerata u Kući Simeona Ten Holta u Bergenu, u okviru festivala Kunst10daagse, a očekuje se i dalja promocija.

Opus i karijera

Andy Pavlov je pijanista, kompozitor i profesor koji je rođen u Beogradu, a živi u Holandiji. Umetnik je široj publici najpoznatiji kao deo čuvenog pijanističkog sastava “LP Duo” sa Sonjom Lončar, nastupao je širom sveta u prestižnim koncertnim dvoranama kao što su Carnegie Hall (Njujork), Kennedy Center (Vašington), Meguro Persimmon Hall (Tokio) i Concertgebouw (Amsterdam), kao i na festivalima poput Ars Electronica (Linc) i Sonar (Barselona).

Završio je Konzertexamen studije na Hochschule für Musik und Theater u Roštoku (Nemačka) i doktorirao na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Osim klasične muzike, njegova karijera paralelno teče na poljima popularne muzike, konceptualne umetnosti i komponovanja za različita audiovizuelna dela (pozorište, film, TV).

Godine 2015. sa LP Duom je pokrenuo pionirski projekat umetnosti i nauke „Quantum Music” i razvio inovativni muzički instrument „DUALITY Portable Hybrid Piano System”.

Njegova muzika objavljena je pod etiketama Universal Music, Donemus i Brilliant Classics (Holandija) kao i za muzičku platformu Sweet Sensation koju je pokrenuo 2020. godine sa članovima muzičke grupe Sixth June.

Godine 2022. bio je Kavli umetnik u rezidenciji na Tehnološkom univerzitetu u Delftu, gde je istraživao veze između kvantne fizike i muzike.

Vanredni je profesor primenjene muzike na odseku za Scenski dizajn, Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.

Photo: Laslo Antal

The post Pijanista Andy Pavlov: Novi album “Children” nastao u Holandiji appeared first on Mama u Zemlji lala.

Veze između Holandije i Srbije kroz istoriju nisu bile naročito čvrste, ali čini se da se to danas iz korena menja. Zahvaljujući entuzijazmu novijih generacija iseljenika, radi se na povezivanju ove dve države na raznim nivoima – kulturnom, obrazovnom, a naročito ekonomskom. Iz potrebe za udruživanjem radi boljeg osvajanja tržišta, osnovana je asocijacija koja povezuje preduzetnike dveju zemalja – Dutch Serbian Business Association DSBA. 

Holandsko-srpsko poslovna asocijacija je neprofitna nevladina organizacija, nastala 2018. godine. Osnivanje su inicirale četiri holandske firme koje posluju u Srbiji: Heineken, Levi9, Vahali i Kupujem-prodajem, dok danas ona broji preko 30 članova. Cilj je povezivanje kompanija, olakšavanje poslovne saradnje i pružanje podrške kroz razmenu kontakata i organizaciju događaja.

O važnosti ovakve vrste umrežavanja, razgovarali smo sa dva člana upravnog odbora DSBA. Bogdan Tančić je Srbin koji živi i radi u Holandiji, a Vauter van Hauvelingen, predsednik asocijacije, je Holanđanin koji živi i radi u Srbiji. Obojica imaju istu misiju – jačanje poslovnih i ekonomskih veza između dve zemlje.

Interesantno je da su vaše imigrantske priče kao odraz u ogledalu: jedna se odvija u Srbiji, a druga u Holandiji. Kakav splet okolnosti vas je doveo tu gde danas živite?

Vauter: Prvi put sam došao u Beograd 1997. godine kako bih pokrenuo Unilever u Srbiji. Nakon Nutricije u Indoneziji i Grčkoj, Srbija je možda delovala kao manje egzotična destinacija, ali sam vrlo brzo zavoleo atmosferu i ljude, koji su, u stvarnosti, bili potpuna suprotnost slici koju su zapadni mediji stvorili o Srbima. Na moje iznenađenje, većina Srba koje sam upoznao bili su izuzetno ljubazni, gostoljubivi i pristojni.

Bogdan: Moj dolazak u Holandiju pre deset godina nije bio plod nekog dugoročnog plana, već više splet srećnih okolnosti i otvorenosti ka novim prilikama. Privukla me je neverovatna energija inovacija i globalni način razmišljanja koji ovde dominiraju.

Došao sam radi profesionalnog izazova, ali sam ubrzo shvatio da Holandija nudi jedinstven balans između ambiciozne karijere i ispunjenog porodičnog života. To je okruženje koje vas konstantno tera da učite, da se razvijate, ali i da cenite svoje slobodno vreme.

Kada na takvom mestu zasnujete porodicu, ono prestaje da bude samo privremena stanica i postaje vaš dom, mesto gde puštate korenje i gradite budućnost.

Primećujete li razike kada je reč o migracijama kroz vreme? Kako je danas biti stranac u Srbiji, odnosno Holandiji?

Vauter: Godine 1997. bio sam jedan od retkih stranaca u Beogradu — i jedan od malobrojnih koji su odlučili da ostanu. Nikada to nisam doživeo kao nedostatak. Nisam se preselio u Srbiju da bih upoznao svoje sunarodnike — druge Holanđane. (Ako vam je to cilj, onda je Holandija zaista mnogo bolje mesto!)

Beograd je poslednjih godina sve više postajao metropola kakva zaslužuje da bude: ljudi iz celog sveta pronalaze svoje mesto ovde i time doprinose onome što je oduvek bila snažna odlika Beograda — raznolikost. Događaji iz skorije prošlosti, poput pandemije COVID-a, porasta digitalnih nomada i rata u Ukrajini, samo su ubrzali taj trend.

Lepo je videti da sve više ljudi koji su „proputovali svet“ – dakle, pravi građani sveta – upravo Beograd biraju za mesto svog života. Na neki način, to mi daje potvrdu da nisam bio lud kad sam to isto uradio pre toliko godina.

Bogdan: Migracije iz poslednje decenije se suštinski razlikuju od onih iz prošlog veka. Ranije su ljudi dolazili pretežno zbog teških fizičkih poslova, dok danas u Holandiju stiže (nažalost) nova generacija visokoobrazovanih stručnjaka – inženjera, IT eksperata, naučnika i kreativaca. Holandija ih dočekuje otvorenih ruku, jer prepoznaje vrednost koju donose njenoj ekonomiji znanja. Biti stranac danas znači biti deo jedne vibrantne, internacionalne zajednice.

Ipak, pravi izazov nije dobiti posao, već se istinski integrisati – razumeti holandski model konsenzusa, prihvatiti direktnost u komunikaciji kao vrlinu i izgraditi život izvan kruga internacionalaca. To je put koji zahteva trud, ali koji donosi ogromno zadovoljstvo.

U mirnodopskim uslovima su motivi za preseljenje u inostranstvo najčešće ekonomske prirode. Kako procenjujete ekonomsku povezanost između naše dve zemlje? 

Vauter: Srbija je oduvek imala evropski poslovni mentalitet: postoji snažna svest o tome da za održiv poslovni odnos mora postojati jasna korist za obe strane. Iako su principi poput potpune transparentnosti, po kojima su Holanđani poznati, ponekad još uvek izazov, prihvaćeno je uverenje da je u vašem interesu da druga strana bude zadovoljna.

Zato me ne iznenađuje što holandski i srpski biznisi tako dobro sarađuju. Delimo isti „no-nonsense“ pristup – prijateljski, opušten, ali uvek profesionalan odnos prema poslu, kao i otvorenu i direktnu komunikaciju.

Bogdan: Ekonomska povezanost Srbije i Holandije je snažnija nego ikad i raste iz godine u godinu. Ne radi se više o jednosmernoj ulici, već o istinskom partnerstvu. Podatak da je preko 15 hiljada radnika zaposleno u holandskim kompanijama koje posluju u Srbiji, a Holandija jedan od najvećih investitora u razvoj srpske privrede, govori sam za sebe. Holandski investitori u Srbiji prepoznaju kvalitetan i stručan kadar, kao i strateški potencijal.

Biznis klima je dinamična i puna prilika, jer holandska poslovna kultura, zasnovana na efikasnosti i inovacijama, pronalazi plodno tlo u srpskom preduzetničkom duhu i talentu. To je sinergija koja obećava još svetliju budućnost.

U asocijaciji ove godine stavljate dodatan akcenat na podršku srpskim firmama koje posluju u Holandiji. Koji su benefiti učlanjenja u ovakvu organizaciju?

Vauter: Ove godine, dodatno se fokusiramo na podršku srpskim firmama koje posluju u Holandiji. Iako prvobitno srpske kompanije nisu bile u fokusu, one su nam od izuzetnog značaja.

Postoji mnogo načina na koje srpske firme mogu da se uključe na holandsko tržište. Na primer, lokalni dobavljači multinacionalnih lanaca u Srbiji mogu da pokažu svoju relevantnost i na drugim tržištima, uključujući Holandiju. 

Naša asocijacija okuplja članove koji poseduju bogato znanje o specifičnim zahtevima u vezi sa proizvodnjom, zakonodavstvom, kao i izveštavanjem i komunikacijom. Kroz članstvo u našoj organizaciji, srpske kompanije mogu ostvariti kontakte sa ovim stručnjacima, što može značajno olakšati njihov put ka uspehu na holandskom tržištu.

Naša asocijacija se pozicionira kao most između srpskih firmi i holandskog tržišta, pružajući im potrebne resurse i podršku za uspešno poslovanje. Pozivamo sve srpske kompanije da se pridruže i iskoriste sve prednosti koje članstvo u našoj organizaciji nudi.

DSBA organizuje Balkan Business Day 18. septembra 2025. u Hagu

• Tematske sesije o IT sektoru, upravljanju vodama i poljoprivredi

• Informacije o mogućnostima finansiranja

• Umrežavanje i razmena kontakata.

Bogdan: Ulazak na visoko konkurentno holandsko tržište može biti težak zadatak za svaku firmu koja dolazi iz Srbije. Upravo tu DSBA stupa na scenu kao oslonac i vodič.

Naš cilj je da niko ne mora da prolazi kroz taj proces sam. Paralelno sa velikim holandskim investicijama u Srbiji, uvećava se i broj srpskih firmi koje pretenduju na holandsko tržište, a koje kroz Asocijaciju mogu da razmene iskustva i kontakte. 

Benefit članstva nije samo pristup mreži, već dobijanje praktičnih saveta, preporuka i “prečica” od onih koji su taj put već prešli. Pored toga, DSBA ima jaku saradnju sa ambasadama u obe zemlje, kao i sa drugim privrednim komorama i biznis asocijacijama, što znači da pokušavamo da otvorimo vrata koja bi za pojedinca ili firmu inače ostala zatvorena, dajući im kredibilitet i vetar u leđa.

The post DSBA: Jačamo poslovne veze između Srbije i Holandije appeared first on Mama u Zemlji lala.

Balkan Fusion Dance je energičan plesni stil koji spaja dinamične balkanske ritmove s modernim plesnim pokretima.

Najbolji način da se u mračnim jesenjim danima razmrdamo i razgalimo jeste pesma i igra. Iz potrebe za povezivanjem i osnaživanjem žena uz muziku koja nam je bliska, nastao je roterdamski plesni studio Balkan Fusion Dance. O motivima koji ih pokreću, razgovarali smo sa Anom Barić, koreografkinjom i vlasnicom studija.

Vaše koreografije su fuzija tradicionalnih i modernih plesnih stilova. Šta dame mogu da očekuju kad prvi put dođu kod vas?

– Oduvijek sam sanjala o tome da kreiram vlastiti plesni stil, a taj san se ostvario 2016. godine. U pitanju je jedinstvena kombinacija, savršena za dame koje se ne boje isprobati nešto novo i voljne su da se potpuno pokrenu. Nakon sat vremena plesa uz moje balkanske ritmove u Roterdamu, imate osjećaj kao da ste odradili full body trening.

Nakon dugog radnog dana, svi imaju potrebu da isključe mozak. Pokažem korake jednom-dvaput, a onda pustim muziku i krećemo. Želim da žene zaista osjete muziku i prepuste se. Koreografija će se već sama posložiti.

Odakle kod vas ljubav prema balkanskim ritmovima?

– Rođena sam u Bosni i Hercegovini, u Sarajevu. Kada sam imala osam godina, došla sam u Holandiju sa svojim roditeljima i sestrama. Odrasla sam u Bosni s roditeljima, sestrama, te bakom i dedom, i muzika je uvijek bila prisutna u našem domu.

Mislim da je ples oduvijek bio u meni. Tokom odrastanja u Holandiji, isprobavala sam sve i svašta: salsu, latino, trbušni ples, dok nisam shvatila gdje leži moja prava snaga i prije svega, strast – u balkanskom plesu s malo fusion dodira.

U Roterdamu sam često išla na festivale gdje su DJ-evi puštali balkanske melodije, što mi je bilo fantastično. Primijetila sam da su svi, uključujući i ljude bez balkanskih korijena, uživali u tome. Željela sam i sama kreirati nešto slično tokom plesnog časa.

Kome je ovaj ples najpre namenjen? Kakve su reakcije strankinja?

– U principu, dobrodošli su svi koji vole ples i kretanje, pozitivnog duha i koji žele isprobati nešto novo.

Kroz godine sam primijetila da moja ciljna grupa obuhvata žene, bez obzira na godine, oblik ili kulturnu pozadinu. Posebno mi je drago što nam dolaze žene u dobi od 25 do 40 godina, koje često tek započinju karijeru, ili još studiraju, kao i žene iznad 40 i 50 godina koje imaju više životnog iskustva. Grupa je veoma raznolika, ali sve se nekako lijepo uklapa. Na to sam veoma ponosna.

Reakcije drugih su često: “Wow, muzika je sjajna”, “Sviđa mi se što mogu da naučim više o vašoj kulturi”, “Osjećam se veoma dobrodošlo na času”, “Nakon časa i balkanske muzike osjećam toliko pozitivne energije koja me nosi cijelu sedmicu”…

Šta želite da žene nauče ili ponesu sa sobom iz vašeg časa plesa?

– Najvažnije mi je da se svi usude da se opuste i prepuste plesu. Nekome za to treba više vremena, nekome manje, ali svaka žena to sama određuje. Bitno mi je da se svi osjećaju ugodno na času.

Koraci Balkan Fusion Dancea su dosta ženstveni i pomažu da na sebe gledate iz drugačije perspektive. Mnoge žene nose etikete poput “majka”, “single” ili “poslovna žena”. Na časovima treba da ostave te etikete po strani, prepuste se muzici i posvete tih sat vremena sebi. Cilj je opustiti se nakon napornog radnog dana i napuniti energijom kroz ples.

Pored plesnih časova, zajedno formiramo community u kojoj organizujemo različite aktivnosti. Povremeno idemo na balkanske zabave, posjećujemo (balkanske) restorane ili jednostavno izlazimo na zajedničke šetnje i družimo se.

Da li imate i nastupe ili je ova aktivnost isključivo rekreativne prirode?

– Nastupali smo nekoliko puta i bilo je sjajno, zato što je zaista uzbudljivo stajati na pozornici pred publikom. Također, nakon nastupa dolazi poseban osjećaj zadovoljstva. Otvoreni smo za nastupe i ubuduće, ako se ukaže prilika.

Zainteresovani ste za đuskanje?

Prijavite se za probni čas putem sajta www.balkanfusiondance.nl
i zapratite Balkan Fusion Dance na društvenim mrežama.

Fotografije: Saša Danilović

The post Balkanski plesovi u Holandiji – veselije od zumbe, efikasnije od fitnesa appeared first on Mama u Zemlji lala.

O ovom, ali i o ostalim projektima u kojima Holanđane upoznaje sa muzičkim nasleđem Balkana, razgovaramo sa Julijom Šćepanović.

Dirigentkinja Julia Šćepanović je diplomirala na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Karijeru je započela sa Beogradskom filharmonijom, zatim i kao asistent dirigenta Beogradske opere. Od 1990-ih godina, radi kao dirigent, vokalni savetnik i muzički edukator u mnogim horovima i orkestrima u Holandiji.

Balkansko pevanje i muzika iz Istočne Evrope su njena specijalnost. Već godinama organizuje muzičke radionice u kojima našu tradicionalnu muziku približava strancima, koje su sa velikim interesovanjem propraćene na Univerzitetu u Amsterdamu, Muzičkom konzervatorijumu u Zvoleu, muzičkim festivalima i kulturnim centrima širom Holandije.

Julia je pionir u izvođenju Mokranjčeve muzike u Holandiji, a od 2010. godine je dirigent Balkanskog ženskog hora iz Amsterdama, sa kojim ove jeseni priprema dva značajna koncerta.

Zanimljivo je kad neko ko gaji toliku ljubav prema korenima, koju i sama prepoznajem, stanuje daleko od izvora inspiracije. Ispričajte nam otkud vi baš u Holandiji.

– Potpuno slučajno. Videla sam da se bliži rat, zbog čega je kultura Srbije bila u stanju infarkta. Odabrala sam Amsterdam kao najmanje inhibiranu okolinu, dok se “stvari malo ne srede”. Mislila sam da će ti “nesporazumi” brzo biti gotovi i da ću se vratiti za par meseci. U međuvremenu sam dobila poziv da dirigujem nekim horovima u Amsterdamu. I tako, projekat za projektom, koncert po koncert… I nakon trideset godina, još uvek sam ovde.

Šta vas motiviše da našu tradicionalnu muziku predstavljate svetu?

– Pa zar ne čujete kako je predivna? Ne samo da je mi volimo, nego su i Holanđani zaljubljeni u nju. Do dolaska ovamo sam radila samo na klasičnoj muzici, tzv. apsolutnoj muzici, koju sam diplomirala na odseku za dirigovanje u Beogradu. Tek otkako sam ovde videla entuzijazam ljudi ka našoj muzičkoj baštini, počela sam da je slušam “njihovim ušima”. Kako kažu zaljubljeni – treba da je vidiš mojim očima da bi shvatio…

Koje projekte biste izdvojili kao posebno važne u svojoj karijeri?

– Moji počeci sa dirigovanjem, sa orkestrom Beogradske filharmonije, potom Mocartov Rekvijem u Amsterdamu, Novogodišnji koncert u Firenci, u Teatro Comunale, gde sam dirigovala sa tri orkestra na sceni… Potom, muzičko-pozorišni spektakli na otvorenom u Holandiji, za koje sam spremala hor i glumce, a čak sam i sama ponekad u njima pevala i glumila. 

Posebno me raduju predstojeći koncerti, koji će se održati u novembru u Amsterdamu i Utrehtu, pod nazivom “Balkan Blaast” (u pitanju je igra reci između: balkanska eksplozija i balkanski duvači).

Kakve su reakcije stranaca na vašim koncertima? Sa kojim emocijama izlaze iz sale? 

– Bude puno suza, emotivnih potresa, zahvalnosti iskazane i rečima i očima, divljenje… Ne zaboravite da sam ja dirigent i najčešće ne nastupam sama, nego sa kolegama muzičarima. Meni su i njihove reakcije bitne, to su takođe impresivne emocije. Kada nešto sa puno truda zajedno stvorite, “rodite”, i sve to uspete da integrišete u jedno eterično, živo delo i prenesete ga publici – to je velika čarolija koja nas sve opija.

Pomenuli ste svoj novi projekat u Holandiji, tzv. Balkan Blaast. Vrlo zanimljivo zvuči. O čemu se zapravo radi?

– Fanfarni orkestar Zuilen iz Utrehta i Balkanski ženski hor iz Amsterdama su me angažovali, kao specijalistu za balkansku muziku, da sastavim i vodim koncertni program “Balkan Blaast”. Budući da su tek nedavno, na jednoj od mojih radionica, saznali za srpsku dragačevsku trubu i Guču, a pre toga su već čuli i za muziku Gorana Bregovića, javilo se interesovanje, koje je preraslo u obožavanje srpskih duvača. 

Uz moju pomoć, postavljena je programska i tehnička struktura za ovaj veliki projekat, za koji im dovodim jednog od naših najboljih “dragačevskih” trubača, diplomiranog muzičara – Draganča Ristevskog i istaknutu pevačicu tradicionalnih srpskih i balkanskih stilova, etnomuzikologa, profesora – Bojanu Nikolić. Pored nastupa, Bojana i Dragan ce takođe održati i muzičke radionice, to vredi videti.

Orkestrom i horom ce naizmenično dirigovati dva dirigenta: Martin Wernsen i moja malenkost.

Muzička radionica: Srpske trube, Dragančo Ristevski – utorak, 29. oktobar , Utreht |

Muzička radionica: Balkansko pevanje, Bojana Nikolić – četvrtak, 31. oktobar, Amsterdam |

Koncert: Balkan Blaast Utreht – subota, 2. novembar |

Koncert: Balkan Blaast Amsterdam – nedelja, 3. novembar

Linkovi za kupovinu karata nalaze se na stranici AGENDA: Događaji za dijasporu u Holandiji

Foto: lična arhiva

The post Julia Šćepanović: I Holanđani su zaljubljeni u našu muziku appeared first on Mama u Zemlji lala.

Naš magazin se bavi životom dijaspore u Holandiji, kojoj si i sam nekada pripadao. Bilo bi lepo čuti nešto više o toj tvojoj fazi. Kako je tada izgledao život naših ljudi ovde?

– Stanovao sam u srcu Amsterdama, na lijepom kanalu Marnixkade, u romantičnoj kući sa uskim drvenim stepenicama i po jednim stančićem na svakom spratu. 

Družio sam se uglavnom sa našima, ex Yu urbanom enklavom koja je došla u Amsterdam iz sličnih razloga kao ja. Za tih šest mjeseci  stekao sam i  nekoliko drugova rođenih Amsterdamaca, uglavnom umjetnika. 

Renato Čolić, likovni umjetnik porijeklom iz Sarajeva, zapravo je bio čovjek koji mi je presudno pomogao da uopšte dođem i  profunkcionišem.

Sjećam se da sam došao sa 200 maraka u džepu, morao sam odmah da idem na građevinu. Renato mi je pronalazio poslove, našao mi stan, bez njega se ne bih ni usudio da dođem. Renato, hvala!

Šta te je svojevremeno privuklo Holandiji, a šta nije štimalo? Kako danas gledaš na taj period?

– Privukao me je mir, iskuliranost Holanđana, njihova pamet i spremnost na inovacije, nove ideje. Svi su znali engleski, svi su bili veoma predusretljivi, druželjubivi. Sve je štimalo, zapravo.

Međutim, mi smo bili podstanari, podovi tanki, drveni, malo dijete je trčkalo po kući i uznemiravalo komšiju ispod… Ja sam bio fizikalac, standard nam je bio mnogo lošiji nego kod kuće. Žena nikako nije mogla da prihvati novo stanje, novi status. Meni nije smetalo, ja sam uživao, odmarao od naše balkanske histerije. Sa velikom nostalgijom se sjećam tih dana. 

U stvari, smetala mi je klima. Od marta do oktobra je bilo sve ok, ali u oktobru, kad su krenuli vjetrovi sa kišom, nije baš bilo zabavno biciklom ići na posao, doći mokar na gradilište, pa rokati tamo čitav dan. Ali od maja do oktobra mi je izuzetno prijalo. Imam želju da dođem opet na koji mjesec.

Takođe, važna stvar je da ja kao pjesnik živim ipak u svom jeziku. Bilo mi je jasno da Holanđanima moj izraz ne znači apsolutno ništa, a ja jednostavno nisam imao snage da polazim od nule. Nosim zapravo samo lijepe uspomene.

Da sam našao posao u nekom studiju, u okviru moje struke, vjerovatno bismo ostali duže…

Došao bih opet na tri mjeseca, samo kad bih imao šta smisleno da radim, u svojoj struci, ne bih mogao da uživam ne radeći ništa. 

U poslednje vreme aktivno prikupljaš arhivske zapise svojih nastupa. Pripremaš li to neku retrospektivnu izložbu ili možda legat Ramba Amadeusa?

– Ne pripremam nikakvu retrospektivu, prosto volim da se sredjujem arhiv, da se susrećem sa svojim ranijim radovima, i da se na nov, kritički način osvrnem na njih.

Naravno, arhiv je otvoren, sve je na YouTube-u, a materijala ima toliko da ću ga vjerovatno sledećih pet godina dopunjavati.

Ekologija je odavno tvoja tema, a mnogi od nas su upravo zbog zagađenja emigrirali. Primećuješ li neki pomak kod nas na tom planu?

– Svijest se mijenja i ovdje, promjene postoje. Na dosta krovova se vide solarni paneli, kuriri voze električna bicikla, tu i tamo se pojavi neki zeleni krov… Ipak, moralo bi to mnogo brže.

Mi pratimo i najavljujemo kulturno-zabavne događaje, jer nam ovde najviše nedostaje ta naša “hrana za dušu”. Šta publika može da očekuje sutra u Hagu?

– U pitanju je interesantno i duhovito  predavanje prof. dr Besima Spahića, u klubu Diamant teatar u Hagu. Ja ću tamo biti gost, reći ću poneku u toku tog predavanja, i kasnije zasvirati sa lokalnim bendom “Blimp” nekoliko mojih  pjesama. Vjerujem da će biti zabavno. Dođite da slušate “Balkanske nebuloze”.

Ukoliko ne želite da propustite sledeću priliku za provod, proveravajte redovno našu Agendu sa događajima u Holandiji.

The post Rambo Amadeus: Stanovao sam u srcu Amsterdama i radio na građevini appeared first on Mama u Zemlji lala.

Troje dobrih prijatelja – Olja, Ema i Jan, udružilo je svoje talente, iskustva i interesovanja, sa željom da kreiraju sadržaj za naše ljude u emigraciji, kakav je njima samima (a i nama) nedostajao. Tako je, ukratko, nastao podkast “Odomaćeni”, koji je za kratko vreme osvojio simpatije široke publike.

Iako se epizode snimaju u Holandiji, ovaj šarmantni trio se obraća širokom auditorijumu i doslovno ne zna za granice. Tako su im se gosti javljali iz Kanade, Indonezije, Italije, Srbije, ali i sa skrivenih lokacija. Pored razgovora sa interesantnim sagovornicima (između ostalih, gosti su bili i Marko Vidojković, Rada Šešić, Boban Stojanović…), svaka epizoda sadrži i korisne savete, zanimljivosti i najave raznih događaja.

Kako su nas navikli na stalna iznađenja, sa velikim nestrpljenjem iščekujemo novu sezonu, koja počinje u petak, 1. marta. Propitali smo “Odomaćene” kako se pripremaju za snimanje i šta nas čeka u novim epizodama, a u njihovo ime odgovara Olja Vukašinović.

Izborom tema i gostiju obuhvatate široku publiku, svi vas rado slušamo. Po kojim kriterijumima birate teme i sagovornike?

– Hvala, raduje nas da je tako. Naš glavni kriterijum je da su nama samima sagovornici zanimljivi, da smatramo da je njihova priča važna, nadahnjujuća za naše slušaoce, i pre svega jedinstveno iseljeničko iskustvo. Jer ma koliko priča o odlasku od kuće i dolasku u nepoznato bila univerzalna od pamtiveka, svako od nas donosi svoju specifičnu vizuru i autentičnost prelomljenu kroz regionalno iskustvo i nasleđe. 

Motivacija da krenemo sa kreiranjem podkasta bila je i velikim delom ta da nismo bili zadovoljni sadržajima za dijasporu koji su već postojali na tržištu. Nismo osećali da se neko obraća baš nama. Tako smo rešili da postanemo sami svoja ciljna grupa i kreiramo nešto što mi želimo da slušamo i o čemu želimo da diskutujemo i prepričavamo sa prijateljima iz emigracije. 

Teme se same nameću, od najopštijih, do konkretnih lokanijih-holandskih. Sve ono što zaokuplja jednog emigranta. Od studenta, preko samaca, porodica, roditelja, pa i starijih i iskusnijih emigranata. Specifični su izazovi i načini njihovog prevazilaženja. Želimo da pružimo svoj mozaik šarenih iseljeničkih iskustva. 

Odajete utisak skladnog tima, a nesumnjivo svako ima svoje zadatke. Ko je za šta zadužen u stvaranju jedne epizode? Podelite sa nama proces nastajanja.

– Hvala na ovoj konstataciji. Drago nam je da odajemo takav utisak. To i jeste istina. Nas troje smo pre svega veoma bliski prijatelji i iz tog odnosa je iznikao podkast. Najkraće rečeno, o svemu odlučujemo zajedno. Od izbora tema, sagovornika, saradnika, rasporeda epizoda, termina za snimanje i svih ostalih tehnikalija. 

Što se praktične strane tiče, Jan je u potpunosti zadužen za produkciju, jer je to njegova uža specijalnost i time se profesionalno bavi, takođe i vodi podkast. Ema je najzaslužnija za marketing, društvene mreže i rubriku aktuelnosti, uz povremeno vođenje, dok sam ja najčešće zadužena za pisani deo od prepiske s gostima i osmišljavanja pitanja, odnose s medijima, kao i vođenje emisija. 

Međutim, ovo je samo okvirna podela, preponosni smo na to što smo svi koliko-toliko za sve. I to je velika prednost organizacije i logistike, tako da se dogovaramo i uklapamo u skladu sa mogućnostima.

Koliko je interesovanje dijaspore za ovakvim vidom komunikacije? Odakle vas najviše ljudi sluša?

– Interesovanje dijaspore je veliko i potvrdilo je ono što smo mi naslućivali, a to je da je ovakav sadržaj bio iščekivan i potreban, a da ga nije bilo. Svakodnevno dobijamo poruke, komentare, predloge za goste i teme, i to je nešto što nas veoma raduje.

Važno je istaći da naši slušaoci nisu samo u rasejanju, već je veliki broj slušalaca iz regiona, prvenstveno Srbije i Hrvatske. To su ljudi koji i sami razmišljaju o iseljenju, ljudi koji imaju prijatelje i porodicu u dijaspori i koji ih na ovaj način bolje razumeju, kao i radoznali pojedinci koje zanima kako je to živeti negde drugde, ali i fanovi određenih gostiju koji žele da čuju svoju omiljenu ličnost kako govori i na temu emigracije. 

Najviše ljudi nas sluša u Holandiji, Srbiji, Nemačkoj, BiH, Hrvatskoj, Americi i Kanadi. 

Šta vas je inspirisalo da napravite kolažnu formu, a ne razgovor od dva sata?

– Podkast je samo način distribucije – kao radio. A ako ste ikada slušali radio, znate da postoje različiti radijski formati i emisije. Kolažna emisija je odgovarala našem senzibilitetu i svemu što smo želeli da ispričamo – bavimo se i aktuelnostima i “evergrin” sadržajima, i dubokim intervjuima i praktičnim savetima. Takav koncept, upakovan u emisiju koja je uglavnom kraća od sat vremena, zvuči moderno i sveže, što takođe, odgovara našoj ciljnoj grupi i predstavlja kontrast mnogim sadržajima za dijasporu. Najviše emisija za dijasporu proizvode javni servisi, ali oni često pokušavaju da pokriju previše široku ciljnu grupu – a ne možete se na isti način obratiti nekome ko je emigrirao pre 40-50 godina i nekome ko je to uradio u prethodnih deset.

Ko su vam uzori iz sveta podkasta? 

– Od uzora svetski poznatih podkasta koji obrađuju teme emigracije izvojili bismo Borderlines (kanadski podkast čiji su gosti stručnjaci poput advokata i akademika koji diskutuju na ovu temu), An Immigrant’s Life (podkast koji široko obrađuje imigratske teme, ali i sve sto ih prožima. Od odrastanja u imigrantskoj porodici, preko školovanja, društvenih prilika i neprilika ako vaše poreklo nije domaće, zašto se ljudi istih nacija i vera i u inostranstvu češće venčavaju jedni s drugima, pre nego sa strancima itd.), Bangkok Podcast (prati život stranaca u Bangkoku i veoma je interesantan i svima nama sa strane koje zanima kako izgleda život, ali i turizam u ovom posebnom azijskom gradu) i švedski The Local: Sweden in Focus (bave se švedskim aktuelnostima za internacionalce na engleskom jeziku).

Što se  produkcijskih uzora tiče, Jan ističe Twenty Thousand Hertz, kao i komercijalni radio. 

Slušate li ostale podkaste namenjene dijaspori?

– Da, slušamo i volimo da čujemo na koji način kolege obrađuju ovu nama važnu temu. Najviše uživamo u sadržaju i kvalitetu podkasta Radio Karantin i Cosmo radio. Svaki od njih na sebi svojstven način donosi vesti i priče iz emigracije na našem jeziku. 

Dokle dosežu vaše ambicije za “Odomaćene”? Imate li nameru da širite koncept, teme, tim saradnika?

– Nebo je granica! Šalim se malo, ali generalno smo veoma otvoreni za širenje koncepta, saradnje i istraživanje teme povodom koje smo strastveni na najrazličitije kreativne načine. Želje i entuzijazam nam ne manjkaju. Mogućnosti su nešto drugo, kao i u svakom preduzetničkom poduhvatu. Postoje izazovi, ali se nadamo da ćemo ih vremenom uspešno prevazilaziti i usput naučiti nešto novo. 

Veoma smo ponosni na prvu sezonu i kako smo sve to izneli. Dalje ambicije su da svaka sledeća sezona bude na tom nivou i još bolja i kvalitetnija sa mnoštvom drugačijih priča iz emigracije. Jer je to ono što naši slušaoci zaslužuju. 

Na pragu smo nove sezone “Odomaćenih”, koju sa nestrpljenjem iščekujemo. Koje goste i teme možemo očekivati u narednoj fazi?

– I mi joj se neizmerno radujemo i jedva čekamo da čujete sve što smo vam spremili. Prva epizoda nove sezone nam stiže u petak, 1. marta, a svaka sledeća za dve nedelje. Kao i do sada, epizode možete slušati na našem sajtu, na youtube-u i na svim platformamama na kojima slušate podkaste. 

Da vam malo zagolicamo maštu, u ovoj sezoni govorimo više o sportu, muzici, preduzetništvu u dijaspori, a nastavljamo razgovore o kinematografiji sa jednom od filmskih legendi našeg regiona. Naravno tu su i dalje konkretni praktični saveti, aktuelna dešavanja u Holandiji i još mnogo toga. 

Ekskluzivno za Magazin o životu u Holandiji, otkrivamo da će nam gost u prvoj epizodi biti svetski poznati reditelj hrvatskog porekla – Rajko Grlić! 

Foto: privatna arhiva

The post Podkast “Odomaćeni” – u susret novoj sezoni appeared first on Mama u Zemlji lala.

U susret holandskoj premijeri, sa autorom Mladenom Kovačevićem razgovarali smo o inspiraciji, istraživanju i procesu stvaranja ovakvog filma.

Godine 1972. Ibrahim Hoti se vraćao sa hadžiluka na Kosovo. Usput je posetio bazar u Bagdadu, gde je kupio poklone za svoju porodicu. Dan nakon povratka kući, Hoti je imao groznicu, a zatim mu je izbio i osip. Alergija na penicilin, pisalo je u smrtovnici. Za to vreme se virus variole nesmetano širio Jugoslavijom…

U uzbudljivom dokumentarcu reditelja Mladena Kovačevića rekonstruisana je zastrašujuća epidemija velikih boginja u Jugoslaviji. Pažljivim uklapanjem arhivskih snimaka, autor prati izbijanje i tok jedne od najsmrtonosnijih zaraznih bolesti u ljudskoj istoriji. Zahvaljujući muzičkim efektima, usporavanjem i dramskim pauzama, film izlazi iz dokumentarnog žanra i poprima elemente misterije, horora i trilera. 

Internacionalni roterdamski filmski festival IRFF održava se od četvrtka 26. januara do nedelje 5. februara 2023. godine. “Još jedno proleće” će imati tri projekcije: 26, 31. januara i 1. februara, dok će tokom trajanja festivala moći da se gleda i online.

Variola vera (velike boginje) je samo u 20. veku izazvala smrt 500 miliona ljudi i jedini je smrtonosni virus koji je čovek uspeo da iskoreni. Jugoslovenska epidemiološka služba iz 1972. godine zadala je završni udarac virusu, a sama borba ostala je u kolektivnom sećanju čitave nacije. Njenu rekonstrukciju ćemo moći da vidimo na velikom platnu u Holandiji, zahvaljujući reditelju Mladenu Kovačeviću, koji je bio gost našeg magazina.

Rad na ovakvom filmu zahtevao je studiozno pregledanje, selekciju i digitalizaciju arhivskog materijala iz doba epidemije variole vere. Kako je izgledao čitav taj proces? 

– Proces je bio jednostavniji nego što deluje. Najveći deo materijala je iz arhive RTS-a, tako je RTS postao i koproducent filma. I sve što je bilo vezano za epidemiju variole, u njihovoj bazi je vrlo precizno zavedeno. Veći problem je bio pronaći materijale iz tog perioda koji nisu direktno vezani za epidemiju, a koji su bili neophodni da bi se izgradio jedan veoma kompleksan narativ. Donekle intuitivno, na osnovu skromnih apstrakta, uspeli smo da u reportažama, insertima iz dnevnika, lociramo materijale kojim gradimo ovu priču. I onda su 50 godina stare filmske trake prvi put skeniranje za potrebe ovog filma, što je bila izuzetna privilegija. Pored RTS-a, izvori arhivskog materijala, bile su Filmske novosti, Zastava film, i Televizija Kosovo gde smo pronašli možda i najuzbudljivije scene.

Glas naratora dr Zorana Radovanovića nam je dobro poznat, jer je tokom pandemije koronavirusa svakodnevno ukazivao na propuste srpskih institucija. Kako ste odlučili da baš njemu date vodeću ulogu u filmu?

– Profesor Radovanović bio je vrlo prisutan u javnosti u trenutku kad sam počeo da razmišljam o ovom filmu, i njegova knjiga “Variola vera” poslužila je kao glavni izvor scenarističke građe. On se tako vrlo prirodno nametnuo kao protagonista i pouzdan narator zvanične verzije događaja u kojim je učestvovao kao mladi epidemiolog na početku karijere. Sedeli smo u studiju nedelju dana i razgovarali, i njegove intimne reminiscencije su glavni element narativa, pa je i arhivski materijal tretiran tako da podseća na sećanja. Pored profesora Radovanovića, u filmu postoje i arhivski intervjui koji daju sinhronu perspektivu na događaje, ali on je spona između ovog vremena, i onog, drugačijeg, kada su ljudi su verovali državi, institucijama, kada se nije dovodilo u pitanje da li su odluke države za opšte dobro, ili su inspirisane populizmom, profitom, korupcijom. Ne mislim tu samo na Srbiju, već na globalno društvo. U filmu se ne prave direktne paralele između dve epidemije, odnosno dve bolesti, jer su one vrlo različite, ali ovaj film jeste priča o tom boljem društvu, onom jugoslovenskom, koje nije bilo savršeno, ali je bilo daleko bolje nego ovo danas.

Vreme u filmu je naizgled drevno, međutim većina naše populacije se seća doba variole i svako ima svoju priču o tome. Jeste li pri istraživanju nailazili na zanimljive urbane mitove, sećanja koja su se pokazala neistinim?

– Ne toliko na mitove, ali na brojne anegdote, uglavnom iz dnevne štampe, koje nisu mogle da se uklope u strogu narativnu strukturu, pa tako nisu deo filma. Na primer, pisalo se danima o fići koji je ukraden sa 5 hiljada doza vakcina u gepeku, ali se ispostavilo kada je pronađen da vakcine ipak nisu bile u gepeku, već da ih je neko od medicinskih radnika izvadio pre krađe. Palo mi je sada na pamet i kako je dan pre nego što su dozvoljeni javni skupovi odigrana utakmica Priština – Trepča, i protiv organizatora je državno tužilaštvo podnelo prijavu za ugrožavanje javnog zdravlja, a šest stotina i četrdeset igrača i navijača je zadržano u karantinu. Ono što je zajedničko za sve slične anegdote, jeste da se krivične i prekršajne prijave podizane odmah, a da su se imena prestupnika saopštavala javno.

S obzirom na to da je kovid pandemija tek nedavno zagašena, plasiranje filma koji govori o epidemiji može biti izazovno. Kako publika reaguje na vaš film? Jeste li imali prilike da osetite emocije gledalaca nakon prikazivanja?

– Ovaj film je zaista medicinski triler, neki kažu medicinski horor, koliko god to naturalistički, neusiljen, pristup narativu dozvoljava. Priča je emotivna, slike su zastrašujuće, uznemirujuće, i publika nigde nije bila ravnodušna. Film je imao premijeru u Karlovim Varima, posle toga je bio u Sarajevu, Lisabonu, Firenci, Barseloni, pretpostavljam da će slične reakcije biti i u Roterdamu, i da skorašnje iskustvo kovida, sa kojim još nismo završili, intenzivira doživljaj filma. Moj pristup je takav da filmom ponudim što direktnije filmsko iskustvo, a onda neko u publici ovakav film vidi kao priču o nadi, o jedinstvu društva, globalnom jedinstvu, a neki kao zastrašujuće upozorenje koje im u ovom trenutku ne prija. I jedan i drugi način gledanja su na svoj način ispravni.

Prilikom prethodnog gostovanja na IFFR u Roterdamu prikazan je vaš film “Srećan Božić, Yiwu”, koji govori o teškom životu radnika u jednom od kineskih gradova-fabrika. Šta će biti tema vašeg sledećeg filma? Gde pronalazite inspiraciju za nove projekte?

– Inspiracije uvek ima, problem je vreme. Upravo počinjem montažu novog filma “Počeci: Mogućnost raja”, i snimanje filma “Korio”, ali o tome bih radije da razgovaramo neki sledeći put.

The post Film “Još jedno proleće” na festivalu u Roterdamu appeared first on Mama u Zemlji lala.

Reditelj Stefan Arsenijević u intervjuu za naš magazin govori o inspiraciji i okolnostima koje su dovele do nastanka ovog nesvakidašnjeg filma.

Priča o modernom Strahinji Banoviću ovenčana je priznanjima, a izdvaja se trijumf na Festivalu u Karlovim Varima 2021, gde je osvojio čak pet nagrada, među kojima i Gran-pri “Kristalni globus” za najbolji film i Nagradu za najboljeg glumca (Ibrahim Koma).

Sinopsis: Na početku migrantske krize, Strahinja i njegova žena Ababu, oboje stari 28 godina, napustili su Ganu. Uspeli su da stignu do Nemačke, ali su ih odande deportovali nazad u Beograd. Srbija možda nije Nemačka, ali Strahinja daje sve od sebe da započne novi život. Film je inspirisan epskom pesmom “Banović Strahinja“, u kojoj savremeni afrički migranti zauzimaju mesta srpskih nacionalnih junaka. Istovremeno večna i aktuelna, ova adaptacija preispituje identitet, tradiciju, rasu i ljubav. U filmu igraju Ibrahim Koma, Nancy Mensah-Offei, Maxim Khalil, Rami Farah i Nebojša Dugalić.

Holandija je jedna od zemalja kojoj teže mnogi migranti, te će biti posebno zanimljivo gledati ovaj film na obećanom Zapadu, 26. i 27. novembra, u bioskopu Filmhuis u Hagu. U susret holandskoj premijeri, zadovoljstvo nam je da u magazinu ugostimo reditelja Stefana Arsenijevića.

Remek-delo srpske epske poezije poslužilo vam je kao potka za priču o savremenim migrantima. Kako ta dva sloja u filmu komuniciraju? Odakle vam inspiracija, ali i hrabrost da spojite nespojivo?

– Najpre da kažem da je ovo slobodna adaptacija pesme. Klasična već postoji, to je poznati Mimičin film “Banović Strahinja” iz 1982. sa Frankom Nerom u naslovnoj ulozi. Mi smo želeli da napravimo nešto sasvim drugačije. Kao što postoji bezbroj filmova po Šekspirovim dramama, činilo mi se da je i naša epska poezija dovoljno bogat i kompleksan material da od nje svaka generacija može da napravi svoju verziju. Mislim da je važno komunicirati sa tradicijom, imati živ odnos, preispitivati je iz savremenog ugla. Jedino tada je ona živa i relevantna.

Ja sam još od osnovne škole, kada sam je prvi put pročitao, želeo da ekranizujem ovu pesmu. I razmišljao sam o pravljenju moderne verzije u trenutku kada je otpočela izbeglička kriza. Tada sam upoznao jednog mladog migranta iz Gane, Ibrahima Išaka. Za razliku od drugih, on je želeo da ostane u Srbiji i otpočne novi život ovde. Učio je jezik, volontirao za Crveni krst, a pošto je želeo da bude profesionalni fudbaler, trenirao je sa lokalnim fudbalskim klubom, ali nije mogao da igra zvanične mečeve dok ne dobije azil. U Srbiji je put do azila dugotrajan i neizvestan, ali njegov entuzijazam prema Srbiji je bio nepokolebljiv. I onda sam pomislio: šta ako bi neko kao on bio naš savremeni Banović Strahinja? I u pesmi je vreme turbulentno, krizno, nailazi horda ljudi sa istoka, pesma i jeste o ljudima različitih nacionalnosti koji uspostavljaju neočekivane odnose. Činilo mi se da bi takva postavka mogla biti veoma zanimljiva i slojevita.

Banović Strahinja je bio plemić koji u jednom trenutku uživa sve ovozemaljske počasti, a u drugom je samo usamljeni čovek spreman da oprosti izdaju. Kakav je Strahinja iz Gane? Važi li i dalje stih: Pomalo je takijeh junaka, ka’ što bješe Strahiniću bane?

– Upravo tako! Naš film inače počinje tim stihovima kojima se pesma završava. Želeli smo da poznavaocima pesme odmah na početku signaliziramo da će ovo biti neka drugačija verzija. Naš Strahinja je migrant iz Gane koji je blizu toga da se uspešno integriše u novu sredinu, da ostvari svoj san i postane profesionalni fudbaler, a onda sve to mora da rizikuje da bi pronašao svoju ljubu. Suština je ista, okolnosti su drugačije. Ali Strahinja je i dalje veliki junak, ne zato što ume da se bije, već zato što u sebi uspeva da nađe ljubav, empatiju i ono po čemu je poznata ova pesma – kapacitet da razume i oprosti.

Čini mi se da su nam svima potrebne takve vrednosti u ovom sve polarizovanijem i sve surovijem svetu. Nije lako razumeti i oprostiti, zato i jeste pomalo takijeh junaka, ali možemo da pokušamo da tome težimo. Danas, kada smo na ivici svetske kataklizme u kojoj se svi ukopavaju u rovove, ova poruka mi se čini relevantnija nego ikad. Treba da budemo ponosni da smo ovakvu pesmu imali još u Srednjem veku i da pokušamo da je budemo dostojni.

Film je ostvario veliki uspeh na festivalima, pre svega na festivalu u Karlovim Varima, gde je osvojio pet nagrada. Na koji način ga doživljava domaća, a na koji strana publika koja ne učitava epsku dimenziju?

– U filmu koristimo delove pesme u formi naratora i taj arhaični jezik gledaocima u inostranstvu signalizira o kakvoj pesmi je reč, daje još jedan sloj filmu koji govori da je ovo priča koja se ponavlja i koja je bezvremena. Često me gledaoci na festivalima pitaju gde bi mogli da nađu i pročitaju pesmu. Zaintrigirani su, iako film naravno funkcioniše i bez predznanja o “Banović Strahinji”. Domaća publika pak može da isčita i taj jedan dodatni sloj, da vidi šta smo menjali, a šta je ostalo isto, da sagleda našu epsku pesmu u jednom drugačijem svetlu. Ali u srcu i filma i pesme je jedna čudna, kompleksna ljubavna priča koja je svuda lako razumljiva.

Koristili ste autentične situacije i lokacije za snimanje, a te scene nam i dalje izgledaju veoma strano. Balkanska ruta kao da prolazi mimo Balkanaca. Kako ste se pripremali za snimanje ovakvog filma? Koliko ste priča čuli dok niste došli do one prave?

– Pripreme su trajale jedno godinu dana tokom kojih smo razgovarali sa migrantima, posećivali važne migrantske punktove. Jeste, mada se ta drama dešavala pred nama, ona je imala neki paralelni tok. I u medijima su migranti uglavnom prikazivani kao neki statistički podaci odnosno žrtve ili osvajači, zavisno od političkog stanovišta medija. Malo je tu bilo pravih ljudskih priča. Nama je bilo važno da situaciju predstavimo što autentičnije moguće. I na samom snimanju smo imali migrante koji glume statiste ili male uloge, tako da smo u svakom trenutku imali savetnike koji su mogli da nam ukažu ako nešto ne prikazujemo istinito.

U filmovima o migrantima – uvek iz dobrih namera – junaci su često svedeni na identitet žrtve. Mi smo pokušali nešto sasvim drugo. Da napravimo ljubavnu priču između modernih, kompleksnih, zanimljivih, mladih junaka. Jer ti ljudi su, naravno, poput nas. Sećam se, kada sam išao u istraživanje na migrantske punktove sa svojim prijateljem i koscenaristom Nicolasom Ducreyom, jednom prilikom su nam prišli volonteri Crvenog krsta koji su mislili da smo mi migranti i ponudili nam pomoć. Nicolasa, koji je Parižanin je to potpuno iznenadilo. U pravljenju ovog filma bilo nam je jako važno da prenesemo da to nisu neki drugi ljudi kojima se dešavaju strašne stvari. To su ljudi poput nas.

Znate, ja sam odrastao devedesetih i sećam se vrlo dobro jednog opšteg nepoverenja i netrpeljivosti koja je ovde vladala prema Srbima koji su dolazili kao izbeglice iz jugoslovenskih republika. Ali moram da kažem da se Srbija u migrantskoj krizi pokazala dosta dobro u odnosu na druge zemlje u okruženju. Naravno, bilo je tu strašnih stvari od strane desničara sa tzv. “narodnim patrolama”, ali u većini slučajeva je tretman bio dobar i ljudski i to sam čuo i od izbeglica. Možda i zato što smo znali da većina njih nastavlja dalje, ka Zapadu.

Foto: Film Servis Festival Karlovy Vary

The post Holandska premijera filma “Strahinja Banović” appeared first on Mama u Zemlji lala.

Razgovarale smo o uspesima, nastupima i novim projektima, ali i o izazovima na koje kao mlada mama nailazi kada se reflektori isključe.

U Holandiji živi veliki broj naših ljudi na koje možemo biti ponosni, a jedan od najblistavijih primera je čelistkinja Maja Bogdanović, mlada umetnica bogate karijere. Nju je u Amsterdam dovela ljubav prema violinisti Danielu Roulandu (Daniel Rowland), sa kojim ima ćerkicu Lili (Lily).

Maja je kao solistkinja nastupala sa vrhunskim svetskim orkestrima među kojima su Tonhale Cirih, Berlinski simfoničari, Tokijska, Slovenačka i Beogradska filharmonija, Sejong soloists, Spokane Simfonijski orkestar države Vašington, Lubbock Simfonijski orkestar iz Teksasa, a treba pomenuti i njen resital u njujorškom Karnegi Holu koji je dobio najviše ocene.

Bilo bi lepo da razgovor počnemo pričom o vašoj vezi sa Srbijom, pa da čujemo kojim putem ste stigli u Holandiju. Gde ste sve živeli, studirali, odrastali?

– Ja sam Zemunka, tamo sam odrasla. Išla sam u osnovnu školu na obali Dunava, i u nižu i srednju muzičku školu “Kosta Manojlović”. Ta škola je bila odskočna daska mnogim talentima koji se sad nalaze svuda po svetu, kao što su: Nemanja Radulović, Stefan Milenković, pijanistkinje Lidija i Sanja Bizjak i mnogi drugi. Moja porodica živi jako blizu Zemunskog keja, to mi je najdraže mesto na celoj planeti.

Kada sam napunila 16 godina, položila sam prijemni ispit u Parizu na Conservatoire National Supérieur de Musique i posle bombardovanja sam nekako uspela da odem na studije u Pariz. Ambasade u Beogradu su bile zatvorene mesecima, a o stipendijama da ni ne govorimo. Moji roditelji su se snašli kako su znali i umeli da mi obezbede početnu godinu, ušli u kredite, prodali bakin stan…

U Parizu sam provela dvadesetak prelepih godina i tamo se osećam baš kao kod kuće. Imala sam fantastičnog profesora Mišela Štrausa (Michel Strauss), upoznala mnoge divne umetnike, činilo se kao da je ceo svet odjednom bio na dlanu. Mogućnosti i inspiracije su bile neiscrpne. Prva velika takmičenja, koncerti, putovanja, festivali… Osećaj da sve sto ste učili, vežbali i mučili se, nije uzalud.

Selidba iz Pariza u Amsterdam se desila pomalo iznenada. Kada sam se sa putovanja vratila u svoj stančić u Parizu i otvorila vrata – imala sam šta da vidim. Pukla je neka cev u zgradi i poplavila stan, toliko da se bukvalno plafon rušio. Moj (sadašnji) suprug je došao iz Amsterdama, popakovali smo stvari u kombi i tako sam stigla u Holandiju.

Već ranije smo razgovarali o tome da bi bilo lepo da živimo zajedno, jer oboje mnogo putujemo zbog koncerata (Danijel je fantastičan violinista!) i treba da imamo zajedničku bazu. On u šali kaže da je trebalo krov da mi padne na glavu da bih se odselila iz Pariza.

Holandija mi nije skroz nepoznata, jer sam često dolazila zbog koncerata. Tu imam svoj trio sa fenomenalnim damama, pijanistkinjom Ninom Gvetadze i violinistkinjom Frederieke Saeijs.

Imam svoja tri doma – Zemun, Pariz i Amsterdam i presrećna sam kad sam u kućnoj atmosferi makar i dan-dva, koliko je dovoljno da se napune baterije.

Vaša karijera se konstantno kreće uzlaznom putanjom, tako vas često može čuti publika u Srbiji, Holandiji, Portugalu, Italiji… Nastupali ste i u Južnoj Koreji, Albaniji, a obreli ste se svojevremeno i u ulozi di-džeja na filharmonijskom afterpartiju u Savamali. Šta vas najviše pokreće i ispunjava kada su nastupi u pitanju?

– Imam tu sreću da puno putujem i da upoznajem nove zemlje i njihove kulture, kao i da se vraćam poznatoj publici i prijateljima. Svaki koncert je poseban na svoj način, nikada se neće ponoviti, i to je ono sto čini ovu profesiju uvek interesantnom.

Mislim da me najviše ispunjava dobra energija koja prethodi nastupu. Za tako nešto je potrebna kombinacija više elemenata. Za početak, da ste okruženi inspirativnim muzičarima s kojima nastupate, zatim je tu publika, dobar program, akustika sale u kojoj nastupate. Ne moraju sve kockice da se sklope, ali ako je nešto od pomenutog tu, to je već dobar početak. Nekada se magija desi i sa par ljudi u publici u nekom malom gradu, a da ih osećate kao da ih je hiljadu.

Prošlog juna sam imala priliku da prvi put nastupim u Južnoj Africi i zaista me je oduševila ta zemlja i njena priroda, atmosfera, ljudi, njihova ljubaznost i energija. Pozvali su me da ponovo nastupim tamo ovog oktobra, pa se unapred radujem tom putovanju. Nikada ranije nisam doživela takvu publiku. Od momenta kad zakoračite na scenu, a da niste nijednu jedinu notu odsvirali, publika je toliko glasna i entuzijastična, radoznala i gladna da sluša, otkrije…

Što se repertoara tiče, podjednako volim da sviram razne periode, od baroka do moderne muzike. Ipak, ništa nije uzbudljivije nego kad vam kompozitor uruči tek napisano delo kome vi treba da date život, kada radite sa kompozitorima našeg vremena, pa možete da se posavetujete. Imala sam tu sreću da sam dobro poznavala Kšištofa Pendereckog i da sam uspela par meseci pred njegov odlazak da snimim njegov drugi koncert za čelo, koji smo nekoliko puta izveli zajedno.

Dodatni vetar u leđa mi daje Beograd, Kolarac i publika koju znam i koja mene zna odmalena.

Pomenuli ste di-džej nastup u Savamali – to je bio projekat Beogradske filharmonije da solista posle koncerta pusta klasičnu muziku u klubu. Jako sam volela Ivana Tasovca i njegove lude ideje, neverovatno mi je da o njemu pričam u prošlom vremenu. Bio mi je drag i poseban, a svaka saradnja sa BGF je uvek puna izazova i fenomenalinih ideja.

Nagovestili ste da za jesen pripremate jedan projekat sa kolegama iz Srbije. Čuli smo da ste snimili “dela uz koja ste odrasli, s orkestrom uz koji ste odrasli, u sali u kojoj ste svirali svoje prve note”. Možete li nam otkrili o čemu je reč?

– Da, Simfonijski orkestar RTS-a je prvi s kojim sam nastupila još kao učenica muzičke škole. Počastvovana sam pozivom za snimanje dva velika klasika kakvi su Sen-Sansov koncert i Laloov koncert, u sali Kolarca. To su dela koja sam naučila sa svojom prvom profesorkom Nadom Jovanović i koja su me pratila svih ovih godina, kroz studije u Parizu, a posle i na raznim svetskim scenama, sa različitim orkestrima.

Sala Kolarca je svima draga zbog svoje sjajne akustike ali i istorije, jer nema našeg umetnika koji nije tamo nastupio. Uvek je atmosfera vrlo posebna, pa čak i kad je sala prazna (što je običaj tokom snimanja).

Disk bi trebalo da izađe oko nove godine za PGP-RTS, a internacionalno izdanje za holandski Challenge Records u aprilu.

Kada snimate disk, morate da date maksimum i da od sebe zahtevate konstantnu inspiraciju. To je vrlo emotivan put, zato je potrebno da je ekipa s kojom radite pozitivna i egzaktna, bilo na sceni, bilo u studiju. Jako sam srećna što je to bio slučaj u Beogradu.

Zahvalna sam Orkestru, maestru Bojanu Suđiću, direktorki Ani Bogdanović, snimateljima Marku Kovaču, Milošu Marinkoviću, kao i Danielu koji je doputovao iz Amsterdama da bude u studiju tokom snimanja.

Zajedno sa suprugom i kolegom Danijelom Roulandom organizujete festival kamerne muzike Stift. Festival je autentičan pre svega po ambijentu u kojem se održava. Šta možemo da očekujemo kada prvi put dolazimo u tu vašu svojevrsnu oazu?

– Festival organizuje moj suprug Daniel Rouland (Daniel Rowland) već 18 uspešnih godina. Ako niste nikad bili u tom delu Holandije, toplo preporučujem da svratite. Priroda je prelepa, a koncerti se održavaju u poslednjoj nedelji avgusta na raznim lokacijama u regionu Tvente.

Počevši od prelepe srednjovekovne crkve u Stiftu, gde je Daniel odrastao u kućici preko puta, preko raskošnog zamka Twickel, velike i male sale u Enschede Muziekcentrum, pa sve do koncerata za publiku koja vozi bicikl od odredišta do odredišta, u prirodi. Izvodi se oko 35 koncerata u nedelju dana, što je pravi muzički maraton.

Nađe se za svakog ponešto, a ima i koncerata za najmlađu publiku.

Prošlogodišnje izdanje festivala Stift biće upamćeno i po vašem venčanju. Sudeći po fotografijama, bio je to veoma romantičan momenat. Kako je izgledala sama ceremonija?

– Daniel me je zaprosio na Korčuli pre nekoliko godina. Planirali smo venčanje u 2020, ali zbog pandemije nismo mogli da ga organizujemo.

Tri nedelje pre festivala, Daniel je predložio da se venčamo u Stiftu, jer je ionako većina naših prijatelja pozvana da svira na festivalu. Stvarno je sve bilo kao u bajci. Roditelji su uspeli da dođu, kao i moje dve kume koje su doletele iz Beograda i Pariza. S obzirom da je Danielov festival prepun svirke i koncerata (ja sam ove godine svirala 39 dela!), uspeli smo da nađemo skoro slobodan dan da se venčamo u subotu u 13h u dvorcu Singraven.

Kada me je tata uveo u salu, naši prijatelji su svirali Bahovu Ariju iz Goldberg varijacija. Kada smo rekli “da”, na naše iznenadjenje, društvo je napravilo last minute neki ludi miks, u koji su ubacili i tango, a završili ga srpskim kolom. Cela sala je skočila na noge i zaigrala.

Posle ceremonije, na kojoj je matičar Holanđanin pročitao i tekst na srpskom, u venčanici i odelu smo otrčali da odsviramo premijeru jednog dela. Kasnije smo nastavili prijem i žurku u porodičnoj kući.

Odnedavno ste i vi mama u Zemlji lala. Nesumnjivo prolazite kroz iste izazove kao i svi mi koji u Holandiji odgajamo potomke. Kako se nosite sa kulturološkim razlikama pri odgajanju ćerkice?

– Naša cerkica Lili (Lily) se rodila u novembru 2020. u Amsterdamu. Zbog pandemije moji mama i tata nisu mogli da dođu. Nisu me videli trudnu, a ni Lili kad se rodila. To mi je najteže palo. Mi smo otišli u Zemun, kada je imala šest nedelja, da je vide. Čak i posle toga je dolazak bio dugo zabranjen bakama i dekama, što je meni nerazumljivo.

Lili puno putuje svuda s nama, zasad, dok ne krene u školu, i mislim da je malo reći da je odgajamo “internacionalno”. Često kažemo da će postati platinum member avio-kompanija.

Veliki je izazov gajiti malo dete kad su oba roditelja aktivni izvođači i kada im posao zavisi od putovanja. Tu su armije dadilja i moji roditelji kad god mogu da pomognu.

Lili obožava muziku, igra i peva non-stop, ima i malecku violinu. Kad je bila manja, sedela je u mojoj kutiji za čelo na probama. Ispostavilo se da je kutija za čelo multifunkcionalna – za igru, cepkanje papirića, čitanje knjiga, dirigovanje i menjanje pelena.

Najveći izazov mi je bio kad sam morala da sviram Elgarov koncert u jednom gradiću u Holandiji, a nisam imala nikoga da pričuva Lili. Krenula sam na voz sa Lili u nosiljci, violončelom na leđima, krevetom na rasklapanje u kolicima i torbom sa stvarima. Bebisiterka je stigla minut pre nego sto sam izasla na scenu. Posle koncerta – opet na voz. Prilazi mi jedna žena na peronu i kaže na srpskom: “Ne mogu da verujem! Sad sam izašla sa vašeg koncerta! Mogu li da vam pomognem?”

Što se kulturoloških razlika tiče – videćemo. Zasad Lili razume i govori srpski i engleski, često je čuvaju baka i deka iz Zemuna, mog brata obožava, kao i male rođake.

Kad smo kod kuće ide u holandsko obdanište. Priznajem da mi taj preskupi sistem obdaništa nije jasan. Nekad nisu ni ista deca, ni vaspitačice, zavisi od dana kojim dete ide. Trebalo joj je neko vreme da se navikne, ali sad ide rado.

Mi se šalimo da će biti tajni agent jer ima četiri pasoša: srpski, holandski francuski i engleski. Nadam se da će ostati radoznala, otvorena, srećna i energična kakva je sad.

Foto: Serban Mestecaneanu i privatna arhiva

The post Maja Bogdanović: Kutija za violončelo je Lilina igraonica appeared first on Mama u Zemlji lala.

U Holandiji već nedeljama poljoprivrednici protestuju protiv odluke vlade da zbog zagađenja radikalno smanji stočni fond, a u ponedeljak, 4. jula je policija pucala na farmere koji su traktorima blokirali auto-put A32 u provinciji Frisland. Nakon ovog incidenta, uhapšena su tri demonstranta, od kojih jedan ima samo 16 godina. Demonstranti su u međuvremenu pušteni iz pritvora, a farmeri i javnost očekuju istragu.

O kompleksnosti situacije, razlozima protesta i atmosferi u Holandiji, za televiziju Nova S govori Aleksandra Pavlović, urednica magazina „Mama u Zemlji lala“.

The post Protest seljaka u Holandiji: Situacija nije crno-bela appeared first on Mama u Zemlji lala.