Holandsku kulturu ćemo bolje razumeti ukoliko proučimo tačke preseka sa našim kulturnim nasleđem, kojih kroz istoriju nije bilo mnogo.

Najbolji sagovornik na temu srpsko-holandskih kulturnih veza nesumnjivo je prof. dr Jelica Novaković-Lopušina, profesor Beogradskog univerziteta u penziji, koja se ovom temom bavila najpre u svojoj doktorskoj disertaciji, a potom i u brojnim publikacijama.

Prof. dr Jelica Novaković-Lopušina je osnivač Grupe za nizozemske studije Filološkog fakulteta u Beogradu, publicista, spisateljica i prevodilac. Svoju bogatu karijeru je posvetila proučavanju nizozemskog jezika i književnosti, kao i građenju kulturnih mostova između Srbije s jedne, i Holandije i Belgije s druge strane. Članica je uređivačkog saveta naučnog časopisa Comparatieve Nederlandistiek, urednica godišnjaka za holandsku i flamansku književnost Erazmo, dobitnica književne nagrade flamanskog PEN centra, kao i nagrade za prevođenje Holandske literarne fondacije Letterenfonds.

Ekskluzivno za naš magazin govori o međukulturnim vezama između Srbije i Holandije kroz vreme.

Kakva je bila percepcija srpske kulture u Holandiji u prošlosti? Na koji način su se Holanđani upoznavali sa dešavanjima na Balkanu?

– Slika o Srbiji i Srbima – naučna oblast koja se na nizozemskom tako prikladno naziva beeldvorming – počela je da me zanima onog trenutka kada je krajem dvadesetog veka došlo do promene u imidžu zapadnog Balkana. Kopkala me je razlika između slike koju imamo sami o sebi i one koji drugi imaju o nama. Takođe me je zanimalo da li je i ranije u istoriji bilo takvih imagoloških obrta. Istraživanja u okviru moje doktorske disertacije mnogo su mi toga razjasnila.

Kao prvo, da Nizozemlje i zapadni Balkan imaju relativno siromašnu prošlost kad su kulturni kontakti u pitanju, za razliku od recimo Češke, Mađarske, Poljske, Rusije, Turske. Mi smo jako dugo bili u najboljem slučaju samo usputna stanica ka moćnijim, bogatijim krajevima s kojima se trgovalo. Pa čak i to samo sporadično, s obzirom na to da su se više koristili pomorski putevi od kopnenih.

Druga stvar koju sam naučila je to da metoda copy-and-paste postoji još od davnina: ako vas jednom neki putopisac ocrni kao pijandure i verolomne, na primer, velika je verovatnoća da će se to provlačiti kroz mnoge kasnije putopise. U osnovi generalizacija uvek stoji neki lični doživljaj.

Treći bitan faktor je politička orijentacija. Ako govorimo o Holandiji (jer Flandrija je već druga priča), onda je na sliku o Srbiji i Srbima znatno uticalo to što smo pripadali (i još uvek pripadamo) različitim sferama geopolitičkih interesa. Dovoljno je setiti se holandske krilatice iz vremena reformacije Beter Turks dan Paaps, pa znati da nismo bili na istoj strani političkog spektra. Da ne govorim o strahu od širenja ruskog uticaja. Još u devetnaestom veku napisani su u Holandiji doktorati na temu tzv. Istočnog pitanja.

U kom periodu je kulturna veza između ove dve zemlje bila najjača?

– S oslobađanjem i osamostaljenjem Srbije otpočinje povećano obostrano interesovanje, i ekonomsko i političko, ali i kulturno. Prvi holandski slavista Hendrik Volfgang van der Mej (Hendrik Wolfgang van der Meij) napisao je studiju o srpskoj epskoj poeziji; pravnik i prevodilac K. Šuler tot Persem (Chr. Schüller tot Peursum) preveo je nekolicinu lirskih narodnih pesama. Otvaralo se novo tržište za holandsku robu, a trebalo je i sprečiti prodor ruskog uticaja u novonastaloj državi.

S druge strane, srpska vlada finansirala je prevod i publikaciju knjige „Holandska“ (Ollanda) italijanskog pisca De Amičisa zahvaljujući kojoj je veoma širok sloj stanovništva bio upoznat s prilikama i običajima u Holandiji. I taman kad su se razradili diplomatski odnosi, kad su se srpski počasni konzuli u Holandiji razmahali kako bi zainteresovali holandske privrednike za Srbiju, desio se Majski prevrat i brutalno ubistvo Aleksandra Obrenovića i njegove supruge. To je bio povod za prvi bojkot Srbije u dvadesetom veku, za prekid diplomatskih odnosa i prvi imagološki obrt. To ubistvo je do te mere šokiralo evropsku i holandsku javnost da je čak poslužilo i kao inspiracija za literarna dela. Tako je holandska spisateljica Katarina Alberdink Tejm (Catharina Alberdingk Thijm) napisala roman pod naslovom „Kraljevska ljubav. Drama u Srbiji“ (Koningsliefde. Het drama in Servië), a mesecima su objavljivani i romantizirani feljtoni manje poznatih autora.

Pozitivnom obrtu doprineo je koju deceniju kasnije holandski pisac i pustolov A. Den Dolard (A. Den Doolaard) svojim romanima i putopisima, ali tada je to već bila Jugoslavija koja ih je fascinirala svojom raznolikošću i pre svega orijentalizmom. Holandska fasciniranost orijentom bila je velika, verovatno zato što je to sušta suprotnost njihovoj racionalnosti i liberalizmu. A njima je, kao i svakom ljudskom biću, potreban protivteg. Na Ohridu je podignut spomenik Den Dolardu iz zahvalnosti što je doprineo pravoj najezdi holandskih turista oduševljenih njegovim romanom „Svadba sedmorice Cigana“ (De bruiloft der zeven zigeuners), punom strasti i sevdaha. Jezik veoma dobro beleži te mentalitetske razlike: „Nek ide život!“ je stav na koji će se Balkanac mnogo lakše odlučiti nego Nizozemac, bio on Holanđanin ili Flamanac.

Kakve posledice je na planu percepcije srpske kulture ostavio rat na Balkanu? Da li je kultura stradala zbog predrasuda?

– Čitav dvadeseti vek je, s malim prekidima, zapravo u znaku ratova na Balkanu, ali nisu svi imali iste posledice po sliku Srba i Srbije. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat doprineli su stvaranju slike o stradalničkom, ali hrabrom i istrajnom narodu. Veliku zaslugu za prodor te slike u Holandiji imali su holandski lekari i bolničari koji su kao dobrovoljci pritekli u pomoć na poziv srpskog Crvenog krsta. Spomenuću samo najpoznatijeg, hirurga dr Arijusa van Tinhovena (Arius van Tienhoven), počasnog građanina Valjeva, a bilo ih je još na desetine podjednako posvećenih.

Ta pozitivna slika se u potpunosti preokrenula krajem dvadesetog veka i rekla bih da je zvanična Holandija prednjačila u satanizaciji Srbije. Bilo je čak holandskih dobrovoljaca na ratištu u Hrvatskoj. Iz ličnog iskustva znam da sam svojim dnevničkim zapisima, objavljivanim u holandskoj i flamanskoj štampi tokom bombardovanja, nailazila na mnogo više razumevanja kod flamanskih čitalaca. No, uvek treba praviti razliku između javnosti i pojedinaca. Tokom istorije su pre svega pojedinci bili ti koji su gradili kulturne veze između Srbije i Nizozemlja, a ne toliko zvanične vlasti.

Kultura prva strada, a prva se i oporavlja. Ja sam prvi Lektorat za nizozemski jezik i kulturu osnovala srećom koju godinu pre raspada Jugoslavije. Tokom sankcija kao lektor nisam dobijala poštu od Nizozemske jezičke unije, jer im je bilo zabranjeno da imaju kontakte sa mnom. Samo zato što sam Srpkinja, bez obzira što sam predavala njihov jezik i kulturu. Takav je bio zvanični stav holandske vlade. Međutim, na ljudskom planu, pojedinci su me podržavali i pomagali da preguram to strašno vreme. I evo, sada sam potpredsednik Međunarodnog udruženja nederlandista.

Koliko se naše kulture danas prepliću?

– Preplitanje je možda prevelika reč, ali svakako je došlo do jednog novog kvaliteta u odnosima zahvaljujući brojnim našim zemljacima, koji su trajno ili privremeno došli u dodir s holandskom kulturom. To ostavlja tragove kako u mentalitetu, tako i u kulturi.

Zanimljivi su, recimo, književni radovi nekih naših mladih pisaca (Marko Car, Srđan Veljarević) koji su svoja izbeglička iskustva pretočili u literarnu formu. Neki naši pisci su čak čitaniji u Holandiji nego u Srbiji (Boris Čičovački), a evo i ja sam zanimljiv primer nekog ko živi u Srbiji a piše na nizozemskom. Podjednako je zanimljivo ono što se dešava na muzičkoj sceni zahvaljujući tome što su neki naši muzičari školovani u Holandiji (Slobodan Trkulja, Lena Kovačević). A što se slikarstva tiče, napisala sam svojevremeno članak o holandskim uticajima u savremenom srpskom slikarstvu, da spomenem samo uticaje Hijeronimusa Bosa, Rajsdala i Rembranta na Mihajla Đokovića Tikala. Postoje mnoge delatnosti u kojima su naši mladi stručnjaci stekli iskustva u Holandiji, a ta iskustva i promene koje ta iskustva često ostavljaju na pojedince, očituju se u svim proizvodima kulture. Ako se ne varam, i veoma popularna i kvalitetna serija „Jutro će promeniti sve“ plod je takvog jednog preplitanja.

Ono što bi mene zanimalo to je onaj drugi smer tog preplitanja. Jesu li ti naši zemljaci na neki način uticali na Holanđane i na njihov mentalitet i kulturu osim propagiranjem roštilja, rakije i vikend-lumpovanja u Beogradu?

U čemu vidite najveći potencijal za kulturne saradnje u budućnosti?

– Iskreno, korona mi je malo pomutila horizont, pa ne nazirem baš mnogo od budućnosti. Bojim se da će dobar deo kontakata nastaviti da se ostvaruje virtuelno. Možda to ima i nekih prednosti, s obzirom da smanjuje troškove i potencijalno ima neuporedivo širi krug korisnika, ali to prepuštam mlađim naraštajima. Ja sam iz doba direktnih kontakata. Da parafraziram refrenom jedne pesme iz sedamdesetih: If you can’t be with the one you love, love the one you’re with. Primetno je u svim zemljama zatvaranje i okretanje sebi.

Pa ipak, da ne završim pesimistički: upravo sam završila knjigu o koroni koju sam, zahvaljujući Skajpu, pisala zajedno sa Svenom Petersom (Sven Peeters) iz Antwerpena. Sa Svenom (koji inače vodi sjajan blog o svemu što se objavljuje o Balkanu http://balkanboeken.blogspot.com/) već sam napisala dve knjige, jednu o beogradskim kafanama (Het kafana-tribunaal) i jednu o odjeku Sarajevskog atentata (Wat kwam er uit een schot). Naša najnovija knjiga nosi naziv Toen vloog de vleermuis over de soep. Een corona-tribunaal. Eto našeg doprinosa kulturnoj saradnji!

---