Filmski festival Eastern Neighbours i ove jeseni u Holandiju dovodi najnovije filmove sa naših prostora, a jedan od najneobičnijih je “Strahinja Banović” iliti “As Far as I Can Walk”.
Reditelj Stefan Arsenijević u intervjuu za naš magazin govori o inspiraciji i okolnostima koje su dovele do nastanka ovog nesvakidašnjeg filma.
Priča o modernom Strahinji Banoviću ovenčana je priznanjima, a izdvaja se trijumf na Festivalu u Karlovim Varima 2021, gde je osvojio čak pet nagrada, među kojima i Gran-pri “Kristalni globus” za najbolji film i Nagradu za najboljeg glumca (Ibrahim Koma).
Sinopsis: Na početku migrantske krize, Strahinja i njegova žena Ababu, oboje stari 28 godina, napustili su Ganu. Uspeli su da stignu do Nemačke, ali su ih odande deportovali nazad u Beograd. Srbija možda nije Nemačka, ali Strahinja daje sve od sebe da započne novi život. Film je inspirisan epskom pesmom “Banović Strahinja“, u kojoj savremeni afrički migranti zauzimaju mesta srpskih nacionalnih junaka. Istovremeno večna i aktuelna, ova adaptacija preispituje identitet, tradiciju, rasu i ljubav. U filmu igraju Ibrahim Koma, Nancy Mensah-Offei, Maxim Khalil, Rami Farah i Nebojša Dugalić.
Holandija je jedna od zemalja kojoj teže mnogi migranti, te će biti posebno zanimljivo gledati ovaj film na obećanom Zapadu, 26. i 27. novembra, u bioskopu Filmhuis u Hagu. U susret holandskoj premijeri, zadovoljstvo nam je da u magazinu ugostimo reditelja Stefana Arsenijevića.
Remek-delo srpske epske poezije poslužilo vam je kao potka za priču o savremenim migrantima. Kako ta dva sloja u filmu komuniciraju? Odakle vam inspiracija, ali i hrabrost da spojite nespojivo?
– Najpre da kažem da je ovo slobodna adaptacija pesme. Klasična već postoji, to je poznati Mimičin film “Banović Strahinja” iz 1982. sa Frankom Nerom u naslovnoj ulozi. Mi smo želeli da napravimo nešto sasvim drugačije. Kao što postoji bezbroj filmova po Šekspirovim dramama, činilo mi se da je i naša epska poezija dovoljno bogat i kompleksan material da od nje svaka generacija može da napravi svoju verziju. Mislim da je važno komunicirati sa tradicijom, imati živ odnos, preispitivati je iz savremenog ugla. Jedino tada je ona živa i relevantna.
Ja sam još od osnovne škole, kada sam je prvi put pročitao, želeo da ekranizujem ovu pesmu. I razmišljao sam o pravljenju moderne verzije u trenutku kada je otpočela izbeglička kriza. Tada sam upoznao jednog mladog migranta iz Gane, Ibrahima Išaka. Za razliku od drugih, on je želeo da ostane u Srbiji i otpočne novi život ovde. Učio je jezik, volontirao za Crveni krst, a pošto je želeo da bude profesionalni fudbaler, trenirao je sa lokalnim fudbalskim klubom, ali nije mogao da igra zvanične mečeve dok ne dobije azil. U Srbiji je put do azila dugotrajan i neizvestan, ali njegov entuzijazam prema Srbiji je bio nepokolebljiv. I onda sam pomislio: šta ako bi neko kao on bio naš savremeni Banović Strahinja? I u pesmi je vreme turbulentno, krizno, nailazi horda ljudi sa istoka, pesma i jeste o ljudima različitih nacionalnosti koji uspostavljaju neočekivane odnose. Činilo mi se da bi takva postavka mogla biti veoma zanimljiva i slojevita.
Banović Strahinja je bio plemić koji u jednom trenutku uživa sve ovozemaljske počasti, a u drugom je samo usamljeni čovek spreman da oprosti izdaju. Kakav je Strahinja iz Gane? Važi li i dalje stih: Pomalo je takijeh junaka, ka’ što bješe Strahiniću bane?
– Upravo tako! Naš film inače počinje tim stihovima kojima se pesma završava. Želeli smo da poznavaocima pesme odmah na početku signaliziramo da će ovo biti neka drugačija verzija. Naš Strahinja je migrant iz Gane koji je blizu toga da se uspešno integriše u novu sredinu, da ostvari svoj san i postane profesionalni fudbaler, a onda sve to mora da rizikuje da bi pronašao svoju ljubu. Suština je ista, okolnosti su drugačije. Ali Strahinja je i dalje veliki junak, ne zato što ume da se bije, već zato što u sebi uspeva da nađe ljubav, empatiju i ono po čemu je poznata ova pesma – kapacitet da razume i oprosti.
Čini mi se da su nam svima potrebne takve vrednosti u ovom sve polarizovanijem i sve surovijem svetu. Nije lako razumeti i oprostiti, zato i jeste pomalo takijeh junaka, ali možemo da pokušamo da tome težimo. Danas, kada smo na ivici svetske kataklizme u kojoj se svi ukopavaju u rovove, ova poruka mi se čini relevantnija nego ikad. Treba da budemo ponosni da smo ovakvu pesmu imali još u Srednjem veku i da pokušamo da je budemo dostojni.
Film je ostvario veliki uspeh na festivalima, pre svega na festivalu u Karlovim Varima, gde je osvojio pet nagrada. Na koji način ga doživljava domaća, a na koji strana publika koja ne učitava epsku dimenziju?
– U filmu koristimo delove pesme u formi naratora i taj arhaični jezik gledaocima u inostranstvu signalizira o kakvoj pesmi je reč, daje još jedan sloj filmu koji govori da je ovo priča koja se ponavlja i koja je bezvremena. Često me gledaoci na festivalima pitaju gde bi mogli da nađu i pročitaju pesmu. Zaintrigirani su, iako film naravno funkcioniše i bez predznanja o “Banović Strahinji”. Domaća publika pak može da isčita i taj jedan dodatni sloj, da vidi šta smo menjali, a šta je ostalo isto, da sagleda našu epsku pesmu u jednom drugačijem svetlu. Ali u srcu i filma i pesme je jedna čudna, kompleksna ljubavna priča koja je svuda lako razumljiva.
Koristili ste autentične situacije i lokacije za snimanje, a te scene nam i dalje izgledaju veoma strano. Balkanska ruta kao da prolazi mimo Balkanaca. Kako ste se pripremali za snimanje ovakvog filma? Koliko ste priča čuli dok niste došli do one prave?
– Pripreme su trajale jedno godinu dana tokom kojih smo razgovarali sa migrantima, posećivali važne migrantske punktove. Jeste, mada se ta drama dešavala pred nama, ona je imala neki paralelni tok. I u medijima su migranti uglavnom prikazivani kao neki statistički podaci odnosno žrtve ili osvajači, zavisno od političkog stanovišta medija. Malo je tu bilo pravih ljudskih priča. Nama je bilo važno da situaciju predstavimo što autentičnije moguće. I na samom snimanju smo imali migrante koji glume statiste ili male uloge, tako da smo u svakom trenutku imali savetnike koji su mogli da nam ukažu ako nešto ne prikazujemo istinito.
U filmovima o migrantima – uvek iz dobrih namera – junaci su često svedeni na identitet žrtve. Mi smo pokušali nešto sasvim drugo. Da napravimo ljubavnu priču između modernih, kompleksnih, zanimljivih, mladih junaka. Jer ti ljudi su, naravno, poput nas. Sećam se, kada sam išao u istraživanje na migrantske punktove sa svojim prijateljem i koscenaristom Nicolasom Ducreyom, jednom prilikom su nam prišli volonteri Crvenog krsta koji su mislili da smo mi migranti i ponudili nam pomoć. Nicolasa, koji je Parižanin je to potpuno iznenadilo. U pravljenju ovog filma bilo nam je jako važno da prenesemo da to nisu neki drugi ljudi kojima se dešavaju strašne stvari. To su ljudi poput nas.
Znate, ja sam odrastao devedesetih i sećam se vrlo dobro jednog opšteg nepoverenja i netrpeljivosti koja je ovde vladala prema Srbima koji su dolazili kao izbeglice iz jugoslovenskih republika. Ali moram da kažem da se Srbija u migrantskoj krizi pokazala dosta dobro u odnosu na druge zemlje u okruženju. Naravno, bilo je tu strašnih stvari od strane desničara sa tzv. “narodnim patrolama”, ali u većini slučajeva je tretman bio dobar i ljudski i to sam čuo i od izbeglica. Možda i zato što smo znali da većina njih nastavlja dalje, ka Zapadu.
Foto: Film Servis Festival Karlovy Vary
