Da bi prikupila sredstva za snimanje potrebna joj je naša pomoć. Svojom donacijom pomoći ćete da zanimljivi scenario pretvori u kratki film.

Prema sopstvenim rečima, autorka je inspirisana Beketovom dramom “Čekajući Godoa”, kao i kontrastom izmedju nje i njene rođake iz Srbije. Dok Natalia čezne za Srbijom, toplim ljudima, muzikom i hranom, njena rođaka čezne za Zapadnom Evropom.

“Trava je na drugoj strani uvek zelenija”

“Moja majka je iz Srbije, zemlje u kojoj je, u mojim očima, sve u prijateljstvu, porodici, muzici, hrani i zajedničkom životu. Volela bih da se jednog dana preselim u Srbiju. Moja rođaka iz Srbije, pak, želi da se preseli u Zapadnu Evropu. Dosta joj je korupcije i nedostatka mogućnosti u Srbiji. Kontrast između moje rođake i mene me fascinira jer obe vidimo zeleniju travu na drugoj strani. To je bila polazna tačka za pisanje ovog filma”, navodi mlada autorka.

“Sva tri glavna lika nose isto ime – Svetlana, ono koje se koristi kao stereotip u inostranstvu. Žene iz Istočne Evrope su najčešće u filmovima prikazane površno, kao prostitutke ili čistačice. Smatram da je važno da se ženski likovi predstavljaju na filmu verodostojno, kako bi se mnoge od nas sa njima mogle identifikovati.”

U filmu se tri žene, koje se zovu Svetlana, susreću na železničkoj stanici negde u Srbiji. Najmlađa Svetlana ima 23 godine, tek je završila fakultet i želi da se preseli u Zapadnu Evropu. Ona je frustrirana političkim sistemom u Srbiji i nedostatkom mogućnosti. Druga Svetlana ima 35 godina, rođena je u Majamiju, ali su je odgajali srpski roditelji. Voli da dolazi u Srbiju i uživa sa prijateljima i porodicom, fascinira je koliko je sve jeftino u Srbiji. Treća Svetlana je kondukter železničke stanice. Iako ove žene imaju različite poglede na život, čekanje ih spaja.

Donacijom do filma

Snimanje filma dosta košta, tu su troškovi iznajmljivanja opreme, putovanja, distribucije filma i dr. Zbog toga je Natalia pokrenula Crowfunding kampanju koja traje još nedelju dana, a vaša donacija može biti presudna.

Glavni cilj filma je da omogući gledaocu drugačiju perspektivu. Da mu pokaže da trava nije uvek zelenija na drugoj strani, jer vrednost onoga što želite ne prevazilazi uvek ono što već imate.

The post Mlada rediteljka snima film o tri žene po imenu Svetlana appeared first on Mama u Zemlji lala.

Posle nepune tri godine, Nemanja Radulović je ponovo svirao u Holandiji. Privilegiju da njegovu violinu čuju uživo imali su posetioci koncerata u Livardenu i Groningenu 23. i 25. februara. Tamo je srpski virtuoz svirao Betovenov violinski koncert sa orkestrom Noord Nederlands, kojim je dirigovao Eivind Gullberg Jensen.

U nedelju, 26. februara, Nemanja je bio gost u kultnoj holandskoj emisiji posvećenoj klasičnoj muzici – Podium Klassiek (Podium Witteman). Zajedno sa sjajnom Natašom Grujić i drugim kolegama, odsvirao je pesme omiljene u našim krajevima.

Na holandskoj nacionalnoj televiziji, uz Baha, Betovena i Šuberta, orilo se “Makedonsko devojče” i muzika iz filma “Cigani lete u nebo”.

Aktuelne informacije o kulturnim događajima u Holandiji, naći ćete u našoj agendi: https://mamauzemljilala.com/agenda-dogadaji-za-dijasporu-u-holandiji/

Fotografija: Podium Klassiek screenshoot

The post Violinista Nemanja Radulović na holandskoj televiziji NPO appeared first on Mama u Zemlji lala.

Razgovarale smo o uspesima, nastupima i novim projektima, ali i o izazovima na koje kao mlada mama nailazi kada se reflektori isključe.

U Holandiji živi veliki broj naših ljudi na koje možemo biti ponosni, a jedan od najblistavijih primera je čelistkinja Maja Bogdanović, mlada umetnica bogate karijere. Nju je u Amsterdam dovela ljubav prema violinisti Danielu Roulandu (Daniel Rowland), sa kojim ima ćerkicu Lili (Lily).

Maja je kao solistkinja nastupala sa vrhunskim svetskim orkestrima među kojima su Tonhale Cirih, Berlinski simfoničari, Tokijska, Slovenačka i Beogradska filharmonija, Sejong soloists, Spokane Simfonijski orkestar države Vašington, Lubbock Simfonijski orkestar iz Teksasa, a treba pomenuti i njen resital u njujorškom Karnegi Holu koji je dobio najviše ocene.

Bilo bi lepo da razgovor počnemo pričom o vašoj vezi sa Srbijom, pa da čujemo kojim putem ste stigli u Holandiju. Gde ste sve živeli, studirali, odrastali?

– Ja sam Zemunka, tamo sam odrasla. Išla sam u osnovnu školu na obali Dunava, i u nižu i srednju muzičku školu “Kosta Manojlović”. Ta škola je bila odskočna daska mnogim talentima koji se sad nalaze svuda po svetu, kao što su: Nemanja Radulović, Stefan Milenković, pijanistkinje Lidija i Sanja Bizjak i mnogi drugi. Moja porodica živi jako blizu Zemunskog keja, to mi je najdraže mesto na celoj planeti.

Kada sam napunila 16 godina, položila sam prijemni ispit u Parizu na Conservatoire National Supérieur de Musique i posle bombardovanja sam nekako uspela da odem na studije u Pariz. Ambasade u Beogradu su bile zatvorene mesecima, a o stipendijama da ni ne govorimo. Moji roditelji su se snašli kako su znali i umeli da mi obezbede početnu godinu, ušli u kredite, prodali bakin stan…

U Parizu sam provela dvadesetak prelepih godina i tamo se osećam baš kao kod kuće. Imala sam fantastičnog profesora Mišela Štrausa (Michel Strauss), upoznala mnoge divne umetnike, činilo se kao da je ceo svet odjednom bio na dlanu. Mogućnosti i inspiracije su bile neiscrpne. Prva velika takmičenja, koncerti, putovanja, festivali… Osećaj da sve sto ste učili, vežbali i mučili se, nije uzalud.

Selidba iz Pariza u Amsterdam se desila pomalo iznenada. Kada sam se sa putovanja vratila u svoj stančić u Parizu i otvorila vrata – imala sam šta da vidim. Pukla je neka cev u zgradi i poplavila stan, toliko da se bukvalno plafon rušio. Moj (sadašnji) suprug je došao iz Amsterdama, popakovali smo stvari u kombi i tako sam stigla u Holandiju.

Već ranije smo razgovarali o tome da bi bilo lepo da živimo zajedno, jer oboje mnogo putujemo zbog koncerata (Danijel je fantastičan violinista!) i treba da imamo zajedničku bazu. On u šali kaže da je trebalo krov da mi padne na glavu da bih se odselila iz Pariza.

Holandija mi nije skroz nepoznata, jer sam često dolazila zbog koncerata. Tu imam svoj trio sa fenomenalnim damama, pijanistkinjom Ninom Gvetadze i violinistkinjom Frederieke Saeijs.

Imam svoja tri doma – Zemun, Pariz i Amsterdam i presrećna sam kad sam u kućnoj atmosferi makar i dan-dva, koliko je dovoljno da se napune baterije.

Vaša karijera se konstantno kreće uzlaznom putanjom, tako vas često može čuti publika u Srbiji, Holandiji, Portugalu, Italiji… Nastupali ste i u Južnoj Koreji, Albaniji, a obreli ste se svojevremeno i u ulozi di-džeja na filharmonijskom afterpartiju u Savamali. Šta vas najviše pokreće i ispunjava kada su nastupi u pitanju?

– Imam tu sreću da puno putujem i da upoznajem nove zemlje i njihove kulture, kao i da se vraćam poznatoj publici i prijateljima. Svaki koncert je poseban na svoj način, nikada se neće ponoviti, i to je ono sto čini ovu profesiju uvek interesantnom.

Mislim da me najviše ispunjava dobra energija koja prethodi nastupu. Za tako nešto je potrebna kombinacija više elemenata. Za početak, da ste okruženi inspirativnim muzičarima s kojima nastupate, zatim je tu publika, dobar program, akustika sale u kojoj nastupate. Ne moraju sve kockice da se sklope, ali ako je nešto od pomenutog tu, to je već dobar početak. Nekada se magija desi i sa par ljudi u publici u nekom malom gradu, a da ih osećate kao da ih je hiljadu.

Prošlog juna sam imala priliku da prvi put nastupim u Južnoj Africi i zaista me je oduševila ta zemlja i njena priroda, atmosfera, ljudi, njihova ljubaznost i energija. Pozvali su me da ponovo nastupim tamo ovog oktobra, pa se unapred radujem tom putovanju. Nikada ranije nisam doživela takvu publiku. Od momenta kad zakoračite na scenu, a da niste nijednu jedinu notu odsvirali, publika je toliko glasna i entuzijastična, radoznala i gladna da sluša, otkrije…

Što se repertoara tiče, podjednako volim da sviram razne periode, od baroka do moderne muzike. Ipak, ništa nije uzbudljivije nego kad vam kompozitor uruči tek napisano delo kome vi treba da date život, kada radite sa kompozitorima našeg vremena, pa možete da se posavetujete. Imala sam tu sreću da sam dobro poznavala Kšištofa Pendereckog i da sam uspela par meseci pred njegov odlazak da snimim njegov drugi koncert za čelo, koji smo nekoliko puta izveli zajedno.

Dodatni vetar u leđa mi daje Beograd, Kolarac i publika koju znam i koja mene zna odmalena.

Pomenuli ste di-džej nastup u Savamali – to je bio projekat Beogradske filharmonije da solista posle koncerta pusta klasičnu muziku u klubu. Jako sam volela Ivana Tasovca i njegove lude ideje, neverovatno mi je da o njemu pričam u prošlom vremenu. Bio mi je drag i poseban, a svaka saradnja sa BGF je uvek puna izazova i fenomenalinih ideja.

Nagovestili ste da za jesen pripremate jedan projekat sa kolegama iz Srbije. Čuli smo da ste snimili “dela uz koja ste odrasli, s orkestrom uz koji ste odrasli, u sali u kojoj ste svirali svoje prve note”. Možete li nam otkrili o čemu je reč?

– Da, Simfonijski orkestar RTS-a je prvi s kojim sam nastupila još kao učenica muzičke škole. Počastvovana sam pozivom za snimanje dva velika klasika kakvi su Sen-Sansov koncert i Laloov koncert, u sali Kolarca. To su dela koja sam naučila sa svojom prvom profesorkom Nadom Jovanović i koja su me pratila svih ovih godina, kroz studije u Parizu, a posle i na raznim svetskim scenama, sa različitim orkestrima.

Sala Kolarca je svima draga zbog svoje sjajne akustike ali i istorije, jer nema našeg umetnika koji nije tamo nastupio. Uvek je atmosfera vrlo posebna, pa čak i kad je sala prazna (što je običaj tokom snimanja).

Disk bi trebalo da izađe oko nove godine za PGP-RTS, a internacionalno izdanje za holandski Challenge Records u aprilu.

Kada snimate disk, morate da date maksimum i da od sebe zahtevate konstantnu inspiraciju. To je vrlo emotivan put, zato je potrebno da je ekipa s kojom radite pozitivna i egzaktna, bilo na sceni, bilo u studiju. Jako sam srećna što je to bio slučaj u Beogradu.

Zahvalna sam Orkestru, maestru Bojanu Suđiću, direktorki Ani Bogdanović, snimateljima Marku Kovaču, Milošu Marinkoviću, kao i Danielu koji je doputovao iz Amsterdama da bude u studiju tokom snimanja.

Zajedno sa suprugom i kolegom Danijelom Roulandom organizujete festival kamerne muzike Stift. Festival je autentičan pre svega po ambijentu u kojem se održava. Šta možemo da očekujemo kada prvi put dolazimo u tu vašu svojevrsnu oazu?

– Festival organizuje moj suprug Daniel Rouland (Daniel Rowland) već 18 uspešnih godina. Ako niste nikad bili u tom delu Holandije, toplo preporučujem da svratite. Priroda je prelepa, a koncerti se održavaju u poslednjoj nedelji avgusta na raznim lokacijama u regionu Tvente.

Počevši od prelepe srednjovekovne crkve u Stiftu, gde je Daniel odrastao u kućici preko puta, preko raskošnog zamka Twickel, velike i male sale u Enschede Muziekcentrum, pa sve do koncerata za publiku koja vozi bicikl od odredišta do odredišta, u prirodi. Izvodi se oko 35 koncerata u nedelju dana, što je pravi muzički maraton.

Nađe se za svakog ponešto, a ima i koncerata za najmlađu publiku.

Prošlogodišnje izdanje festivala Stift biće upamćeno i po vašem venčanju. Sudeći po fotografijama, bio je to veoma romantičan momenat. Kako je izgledala sama ceremonija?

– Daniel me je zaprosio na Korčuli pre nekoliko godina. Planirali smo venčanje u 2020, ali zbog pandemije nismo mogli da ga organizujemo.

Tri nedelje pre festivala, Daniel je predložio da se venčamo u Stiftu, jer je ionako većina naših prijatelja pozvana da svira na festivalu. Stvarno je sve bilo kao u bajci. Roditelji su uspeli da dođu, kao i moje dve kume koje su doletele iz Beograda i Pariza. S obzirom da je Danielov festival prepun svirke i koncerata (ja sam ove godine svirala 39 dela!), uspeli smo da nađemo skoro slobodan dan da se venčamo u subotu u 13h u dvorcu Singraven.

Kada me je tata uveo u salu, naši prijatelji su svirali Bahovu Ariju iz Goldberg varijacija. Kada smo rekli “da”, na naše iznenadjenje, društvo je napravilo last minute neki ludi miks, u koji su ubacili i tango, a završili ga srpskim kolom. Cela sala je skočila na noge i zaigrala.

Posle ceremonije, na kojoj je matičar Holanđanin pročitao i tekst na srpskom, u venčanici i odelu smo otrčali da odsviramo premijeru jednog dela. Kasnije smo nastavili prijem i žurku u porodičnoj kući.

Odnedavno ste i vi mama u Zemlji lala. Nesumnjivo prolazite kroz iste izazove kao i svi mi koji u Holandiji odgajamo potomke. Kako se nosite sa kulturološkim razlikama pri odgajanju ćerkice?

– Naša cerkica Lili (Lily) se rodila u novembru 2020. u Amsterdamu. Zbog pandemije moji mama i tata nisu mogli da dođu. Nisu me videli trudnu, a ni Lili kad se rodila. To mi je najteže palo. Mi smo otišli u Zemun, kada je imala šest nedelja, da je vide. Čak i posle toga je dolazak bio dugo zabranjen bakama i dekama, što je meni nerazumljivo.

Lili puno putuje svuda s nama, zasad, dok ne krene u školu, i mislim da je malo reći da je odgajamo “internacionalno”. Često kažemo da će postati platinum member avio-kompanija.

Veliki je izazov gajiti malo dete kad su oba roditelja aktivni izvođači i kada im posao zavisi od putovanja. Tu su armije dadilja i moji roditelji kad god mogu da pomognu.

Lili obožava muziku, igra i peva non-stop, ima i malecku violinu. Kad je bila manja, sedela je u mojoj kutiji za čelo na probama. Ispostavilo se da je kutija za čelo multifunkcionalna – za igru, cepkanje papirića, čitanje knjiga, dirigovanje i menjanje pelena.

Najveći izazov mi je bio kad sam morala da sviram Elgarov koncert u jednom gradiću u Holandiji, a nisam imala nikoga da pričuva Lili. Krenula sam na voz sa Lili u nosiljci, violončelom na leđima, krevetom na rasklapanje u kolicima i torbom sa stvarima. Bebisiterka je stigla minut pre nego sto sam izasla na scenu. Posle koncerta – opet na voz. Prilazi mi jedna žena na peronu i kaže na srpskom: “Ne mogu da verujem! Sad sam izašla sa vašeg koncerta! Mogu li da vam pomognem?”

Što se kulturoloških razlika tiče – videćemo. Zasad Lili razume i govori srpski i engleski, često je čuvaju baka i deka iz Zemuna, mog brata obožava, kao i male rođake.

Kad smo kod kuće ide u holandsko obdanište. Priznajem da mi taj preskupi sistem obdaništa nije jasan. Nekad nisu ni ista deca, ni vaspitačice, zavisi od dana kojim dete ide. Trebalo joj je neko vreme da se navikne, ali sad ide rado.

Mi se šalimo da će biti tajni agent jer ima četiri pasoša: srpski, holandski francuski i engleski. Nadam se da će ostati radoznala, otvorena, srećna i energična kakva je sad.

Foto: Serban Mestecaneanu i privatna arhiva

The post Maja Bogdanović: Kutija za violončelo je Lilina igraonica appeared first on Mama u Zemlji lala.

Prvi dokumentarac iz Srbije koji se distribuira na najvećoj svetskoj filmskoj platformi, beleži izvanredne rezultate. U Holandiji je na 9. mestu po gledanosti od svih filmova na Netfliksu, dok je u Švedskoj na 6. mestu.

Prikazivanje je simbolično počelo na Vidovdan, na godišnjicu ubistva Franca Ferdinanda. Istoga dana je emitovan i na RTS-u.

Film govori o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata, a nastao je u periodu između 2014. i 2018. godine. U pitanju je prvi dokumentarni film u svetu koji za temu ima jedno od najvažnijih pitanja savremene svetske istorije, a to je zbog čega i kako je došlo do Prvog svetskog rata, događaja koji je oblikovao ceo 20. vek.

Uz pomoć najeminentnijih svetskih istoričara i upotrebu filmskog i dokumentarnog arhivskog materijala iz Jugoslovenske kinoteke i još 15 svetskih arhiva, ovaj “napeti politički triler” prati političke događaje u Evropi od kraja 19. veka do Julske krize 1914. i govori o tome kako je Prvi svetski rat planiran i pripreman godinama pre Sarajevskog atentata.

Film je proizveden uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Filmskog centra Srbije, i nagrađivan na međunarodnim festivalima u inostranstvu i prikazivan na svim kontinentima, uključujući Univerzitet u Tokiju i Smithsonian institut u Vašingtonu. Miloš Škundrić je i scenarista, i producent, i reditelj filma.

Autor se zahvaljuje agentima prodajima u Holandiji i Švedskoj i posebno Filmskom centru Srbije, bez kojih se distribucija ovog filma na Netflixu ne bi dogodila.

Izvor: Filmski centar Srbije

The post Srpski film u Top 10 na Netfliksu u Holandiji appeared first on Mama u Zemlji lala.

Ovog maja u dva navrata nastupaju u Amsterdamu, a u svojoj biografiji imaju zavidan opus savremene holandske muzike.

Ovaj nesvakidašnji klavirski duo osnovan je 2004. godine u Beogradu. Ubrzo je postao međunarodno priznat i proglašen za jedan od osam najboljih klavirskih dua na svetu (Miami Dranoff Two Piano Competition, 2008). Usledili su nastupi širom sveta u prostorima kao što su Karnegi Hol u Njujorku, Kenedi centar u Vašingtonu, Danska kraljevska opera i pozorište u Kopenhagenu i Meguro Persimmon Hol u Tokiju.

U svojoj interesantnoj karijeri, duo se u više navrata interesovao za minimalističku i avangardnu holandsku muziku. Danas je Andrija Pavlović, alias Andy Pavlov, gost Tehničkog univerziteta u Delftu (Kavli Institute of Nanoscience Delft) gde često drži predavanja i koncerte, i zajedno sa Sonjom Lončar eksperimentiše, istražujući različita značenja dualnosti. Andrija/Andy će imati solo nastup 5. maja u Amsterdamu, dok će 15. maja LP Duo svirati na amsterdamskom Pianoduo festivalu.

Članovi sastava LP Duo su suosnivači pionirskog projekta umetnosti i nauke ,,Kvantna muzika” i pronalazači novog muzičkog instrumenta – hibridnog klavira Dualiti. U saradnji sa vodećim savremenim kvantnim fizičarima, Sonja i Andrija se aktivno bave istraživanjem kvantne akustike. Pomoću eksperimenata u kvantnim laboratorijama, zvuci atoma se zapisuju kroz formule od kojih dalje nastaju interesantne kompozicije, različite od muzike na koju smo navikli.

Otkad datiraju vaše veze sa Holandijom? Zbog čega vam je holandsko muzičko nasleđe bilo inspirativno?

Andrija: Holandska umetnička scena je izuzetno bogata. Malo ko zna da smo mi oboje i pre nego što smo se poznavali, želeli da upišemo Akademije u Holandiji (Sonja u Amsterdamu, ja u Hagu). Ipak, očigledno je put morao da izgleda drugačije, te da nas najpre spoji u Beogradu. Sećam se da nam je Sonjina sestra Keti, koja je živela u Amsterdamu, takođe muzičarka, slala note Simeona Ten Holta, čuvenog holandskog kompozitora. Bili smo oduševljeni njegovom muzikom! I onda smo jednostavno krenuli da pretražujemo dalje po tada skromnom internetu (2004-2005). Došli smo do mnogih otkrića i kompozitora, a neki od njih (Chiel Meijering i Huba de Graaff) su nam i danas posle toliko godina bliski prijatelji.

Mi smo prvi koncert nove holandske muzike organizovali u Beogradu, 2005. godine u Sali beogradske filharmonije. Taj koncert, iako naš ispitni rad na specijalističkim studijama, bio je jako dobro posećen i podržan od strane Holandske ambasade u Beogradu.

Polufinale najvećeg svetskog takmičenja za dva klavira (Miami Dranoff Two Piano Competition) smo svirali u Holandiji (Culemborg), a holandski pijanista Jeroen van Veen, koji je bio u žiriju, nije mogao da veruje kada je pročitao u našoj biografiji da neki mladi muzičari iz Beograda sviraju toliko savremene holandske muzike.

Nakon toga, zaista smo najviše puta svirali u Holandiji i to u nekim od najlepših prostora popout Beurs van Berlage i Scheepvaartmuseum (Amsterdam) ili Kurhaus hotel (Ševeningen). Koncert u Concertgebouw u Amsterdamu dva puta je odlagan zbog korone, nadamo se trećoj sreći 23. januara 2023. godine.

Kada su koncerti popularne muzike u pitanju, utisak je da u Holandiji nedostaje onog našeg dima, suza i meraka. Primećujete li razliku u vašoj publici?

Sonja: U Holandiji smo svirali do sada, koliko se sećam, možda i preko 20 koncerata u poslednjih desetak godina. Publika koja dolazi na naše koncerte u Holandiji je zapravo vrlo slična našoj publici.

To su ljudi svih generacija koji nisu tipični posetioci koncerata klasične muzike. Tu ima ljubitelja najrazličitijih žanrova, ali ono što ih povezuje je definitivno želja za novom muzikom, za inovacijama u muzici i ljubav prema savremenom zvuku koji je negde između postojećih žanrova.

Otkrijte nam šta se to zapravo dešava na Tehničkom univerzitetu u Delftu. Kakva je veza između tehnike i vaše muzike?

Andrija: Na TU Delft se upravo završava jedna lepa Art rezidencija pod okriljem Kavli fondacije i to nakon tri meseca uzbudljivog boravka ovde i rada sa naučnicima na projektu “Beyond Quantum Music”.

Ideja je bila napraviti most između umetnosti (muzike) i nauke u saradnji sa tri departmana – Quantum Nanoscience, Bio Nanoscience, Qu Tech. Osim više predavanja i različitih formata koncerata tokom prethodnog perioda, rezidencija je završena koncertom LP Dua sa potpuno novim kompozicijama za dva hibridna klavira koje su nastale iz različitih eksperimenata, kako teorijskih tako i onih praktičnih, laboratorijskih.

Pored toga, objavljena je jedna publikacija sa mojim crtežima (grafičkim notacijama) i poezijom koja predstavlja mali dnevnik celokupnog boravka ovde i inspirativnih susreta sa različlitim naučnicima. LP Duo nastavlja projekat “Beyond Quantum Music” multimedijalnim koncertima na festivalima širom Evrope, poput TodaysArt Istanbul ili Ars Electronica Linz, a u planu je i album koji će biti snimljen u najnovijoj dolby atmos tehnologiji i objavljen tokom 2023. godine.

Polovinom maja nastupate u dva navrata u Amsterdamu, između ostalog i na festivalu Pianoduo. Koliko vas inspirišu i na vas utiču ostale kolege koje sviraju u duetu? Kakav nastup nam pripremate?

Sonja: Veoma se radujemo nastupu na festivalu “Pianoduo Festival Amsterdam” čiji su osnivači i umetnički direktori naše kolege, klavirski duo Lestari Scholtes i Gwylim Janssens. Oni zajedno nastupaju jako dugo, kao i mi, skoro 20 godina.

Malo je klavirskih dua koji imaju tako dugu istoriju i veoma poštujemo njihov rad i podržavamo se međusobno sve ove godine. S obzirom na to da smo završili Master i Konzertexamen studije u Nemačkoj specijalizovane za klavirski duo, upoznati smo sa radom mnogih naših kolega, komuniciramo međusobno i učimo jedni od drugih.

Na koncertu u Amsterdamu 13. maja izvešćemo premijerno kompletan novi album „Dead Sea“ koji zvanično izlazi u prvim danima juna za izdavačku kuću Universal Music. Publika će na digitalnim platformama već negde par dana pred koncert imati priliku da čuje prve singlove sa ovog albuma kojem se veoma radujemo. Album je nastajao tokom perioda izolacije, tokom borbe čitave planete sa pandemijom i u sebi nosi jake emocije. Osim toga izvešćemo i neke kompozicije sa prethodnog albuma „Duality“ koji je izašao samo nekoliko meseci pred početak kolapsa koji je virus izazvao, tako da će za Amsterdamsku publiku sve kompozicije biti premijere!

Radujemo se koncertu, radujemo se što se koncerti ponovo održavaju, mnogo nam je svima to nedostajalo, i nama muzičarima ali i publici.

Foto: Marko Milovanović/Universal Music Serbia/Promo

The post LP Duo: U Holandiji savremenu muziku spajamo sa naukom appeared first on Mama u Zemlji lala.

Upravo takve filmove imaćemo priliku da pogledamo u okviru festivalskog programa The power of your story na predstojećem Eastern Neighbours festivalu od 20. do 24. aprila u bioskopu Filmhuis u Hagu.

Stvarani biranim filmskim jezikom, a nadasve duboko lični, filmovi iz selekcije The power of your story otkrivaju nam unutrašnji svet autora i njihovih likova, pozivajući nas istovremeno da tragamo i prepoznamo ono univerzalno u njima.

Sa glumicom i rediteljkom Danijelom Štajnfeld, autorkom filma Hold me right, kod nas prevedenog kao Zaceli me, razgovarali smo o razlozima koji su je pokrenuli da napravi svoj prvi dokumentarni film, ali i o ličnoj borbi. Zaceli me je najpre intiman film satkan od svedočenja iz prve ruke žrtava nasilja, a ujedno je poziv apatičnom društvu da se trgne iz svoje ravnodušnosti.

Junaci Danijelinog filma se ne bore samo za sebe, već puštaju glas i u ime onih kojima je podrška potrebna. Film je premijerno prikazan na Sarajevo Film Festivalu, nakon kojeg je i otpočela Danijelina borba za istinu.

Snimili ste film koji je duboko ličan, a istovremeno univerzalan. Šta je, po Vašem mišljenju, zajedničko žrtvama nasilja, bez obzira na pol i vrstu nasilja?

– Sav napor koji sam učinila dok sam kao žrtva nasilja još uvek ćutala o svemu što mi se dogodilo, našao je uporište upravo u toj univerzalnosti. Žrtve bilo kog nasilja, a seksualnog naročito, obeležene su u društvu. Osim tereta koji nose, žrtve se suočavaju sa osudom i nerazumevanjem okoline. Tretiraju se kao osobe lošeg morala, da je sramota ono što im pripada, pa često i da su zaslužile da im se viktimizacija desi.

Ovim filmom sam želela da istaknem univerzalnu stigmatizaciju seksualnog nasilja i činjenicu da se, nažalost, ono može desiti svima: ženama kao i muškarcima, dečacima i devojčicama, poznatim glumicama za koje se misli da su zaštićenije od drugih neprivilegovanih grupa. Nažalost, u najvećem broju slučajeva su žrtve veoma dobro poznavale počinioca. To su ljudi kojima su lično verovali ili je sredina za njih garantovala.

U ime te većine govorim, jer mi najčešće nemamo slobodu i način kako da govorimo o tome. Ukoliko u društvu postoji problem o kojem se ne govori, gde se žrtvi ne veruje, onda će taj problem da buja.

Vi već neko vreme živite u Americi. Kakva je situacija tamo i možete li je uporediti sa stanjem na našim prostorima?

– Amerika je puritansko društvo u kojem je sramota govoriti o seksu ili ljudskom telu uopšte. Takođe, imate ekstremne religijske zajednice i važne institucije koje imaju svoje organe vlasti, pa mnogi prestupi ostaju nekažnjeni. U Americi još uvek postoji epidemija ovakvih zločina, čak i nakon pojave pokreta Me Too. Uprkos tome, ja uvek govorim: Me Too nije bio momenat, već pokret. Na svima nama je da budemo učesnici tog pokreta.

Kod nas postoje hrabri pojedinci koji su ustali i pokušali da svojim glasom podrže žene i njihovo pravo da govore o tome što im se dogodilo. To su hrabre žene poput Mirjane Karanović, Anite Mančić, Merime Isaković, Alise Stojanović i drugih, ali to su sve pojedinačni svetli primeri. Oni su, nažalot,u manjini. Sistemski se ništa nije promenilo i što se tiče pokreta Me Too kod nas, on je čak i nazadovao jer se žrtvama ne veruje, većina ih osuđuje, pa će svaka sledeća žrtva teže dići glas.

U filmu ne razgovarate samo sa žrtvama već ste otišli korak dalje suočivši se i sa onima koji to nasilje čine. Da li Vam je taj ugao pomogao da dođete do određenih zaključaka na putu ka isceljenju?

– Verovatno da. Spremajući se za te intervjue, shvatila sam da neću dobiti ništa sa druge strane ako pristupim sa osudom i predrasudama prema tim počiniocima. I ta praksa me je u stvari izlečila. Počela sam da razumem koliko su oni oštećeni kao ljudska bića, kada su bili u stanju da počine neka užasna dela. Koliko toga suštinskog nedostaje njihovom biću. Rad sa njima bio je neki vid terapije kroz koji sam pokušala da razumem, nikako da opravdam.

Vi ste umetnica. Kolika je zaista moć umetnosti u zaceljivanju dubokih rana?

– Mogu da odgovorim jedino koliko je mene rad na filmu iscelio, ali me još više isceljuje to što znam koliko film znači drugim ljudima. Stvarajući film, nadala sam se da će on u ljudima izazvati katarzu, a sudeći po reakcijama publike – to se i dešava.

— — —— — —— —

Filmski stvaralac Stefan Pavlović rođen je u Holandiji, ali poreklo vodi iz Bosne. Odrastajući okružen višejezičnošću, Stefan je izgubio vezu sa maternjim jezikom i kao dete je počeo da muca.

Njegov poetski dokumentarac U potrazi za konjima (Looking for horses) svojevrsni je omaž prijatelju i prijateljstvu. Radnja prati rađanje prijateljske veze između ribara Zdravka, ratnog veterana koji je tokom rata u Bosni i Hercegovini gotovo u potpunosti izgubio sluh, a kasnije delimično i vid, i mladog režisera. Iz želje da prevaziđe prazninu u komunikaciji između njih, Stefan Pavlović eksperimentiše, koristeći kameru, koja ovoga puta nije samo objektivni posmatrač koji samo beleži događaje, već zalazi i u polje intimnog.

Vaš film Looking for horses je poetična priča o prijateljstvu i pokušaj da se prevaziđu prepreke u povezivanju sa drugima. Da li je umetnost kao univerzalni jezik bio za Vas jedini put da prevaziđete teskobu i otuđenost?

– Nisam siguran da li je umetnost univerzalni jezik. Takođe, nisam siguran da li bi trebalo da bude univerzalan jezik. Kroz umetnost možemo da dobijemo uvid u različite (i naravno slične) živote koje svi vodimo. Film, a još više kamera, bio je sigurno način na koji smo se Zdravko i ja povezali i stvorili zajednički cilj: pronalaženje konja. Film mi je takođe dao priliku da razmišljam o svom mucanju kao o kreativnom prostoru, kao način da istražim oblasti jezika, istorije i traume; to više nije bio invaliditet.

U jednoj od najprevođenijih knjiga na svetu čitamo da “Samo srcem dobro vidimo, kao i da je suština je očima nevidljiva”. Koliko vas je nedostatak zajedničkog jezika sa okolinom primorao da razvijete neke druge veštine komuniciranja?

– Nije nam zapravo nedostajao zajednički jezik; imali smo drugačije poimanje ovog jezika, ali smo delili motivaciju i iskrenost da provodimo vreme zajedno. Uspeli smo. Nisam siguran koje dodatne komunikacijske tehnike postoje, ali verujem da van rigidnog i zatvorenog prostora (akademske) artikulacije postoji mnogo prostora za razumevanje i blagost. Slušanje, obraćanje pažnje, tišina, kontakt očima i naravno kamera – sve su to postale važne tehnike komunikacije.

Od najranijeg detinjstva bili ste okruženi različitim jezicima.Da li je poznavanje istog jezika preduslov da istinski razumemo potrebe drugog čoveka?

– Na neki način da, naravno. Razumevanje reči i rečenica koje neko izgovara i sposobnost da postavite pitanje na tom jeziku definitivno omogućava da u svakodnevnoj komunikaciji izbegnete nesporazume. Mislim da postoje dublji i različiti nivoi razumevanja, pored iluzije artikulacije. U isto vreme, razumevanje je takođe vrsta iluzije. Ko zna šta je to što zaista razumemo? I kako znamo da osoba sa kojom razgovaramozaista razume šta je to što mi mislimo?

Magazin Mama u Zemlji lala i Eastern Neigbours Film Festival i ovoga puta dele besplatne karte! Čitaoci koji se prvi jave na info@mamauzemljilala.com dobiće po dve karte za filmove “Hold me right” i “Looking for horses”.

Autor fofografije Danijele Štajnfeld: Mark Grobowski

The post Snaga intimne priče: Danijela Štajnfeld i Stefan Pavlović appeared first on Mama u Zemlji lala.

Iako je jesen već zvanično počela u septembru, oktobar je mesec koji svojim bojama i mirisima najlepše dočarava prelazno godišnje doba. U umetničkom kontekstu, oktobar nam donosi lagani prelaz sa otvorenih prostora i lakih letnjih tema u biblioteke, muzeje i pozorišta. Sa spolja ka unutra, od drugih ka sebi, pokazujući nam da se tamo krije bogat svet mašte i stvaralaštva.

Kinderboekenweek – Nedelja dečje knjige

Pod moćnim sloganom „Worden wat je wil!“ – postani ono što želiš, od 6. do 17. oktobra održava se Kinderboekenweek – Nedelja dečje knjige, najpoznatija kampanja koja promoviše književnost za decu na holandskom jeziku.

Od daleke 1955. godine, sada već 67. put, organizatori se trude da mališane uvedu u čudesni svet knjiga obrađujući teme bliske deci: prošlost, priče o superherojima i mitskim bićima do mašanja o tome „šta ću biti kad porastem“. Ova divna manifestacija nas svakog oktobra kroz brojne aktivnosti podseća na značaj i istinsku moć čitanja, kao i na njen uticaj na razvoj dece.

Učešće uzimaju svi: osnovne škole, biblioteke, knjižare, pisci za decu, roditelji i najvažnije – veliki broj dece.

Kako bi sve bilo uzbudljivije, svake godine se bira pisac koji će napisati delo specijalno za ovu priliku, a u skladu sa temom. Ova tradicija poznata je pod imenom Kinderboekenweekgeschenk iliti Poklon Nedelje dečije knjige. U knjižarama koje učestvuju u manifestaciji, ova knjiga se deli kao poklon uz kupljenu dečiju knjigu, a sve sa ciljem da se deca na zabavan način uvedu u bogat pripovedački svet. Za 2021. godinu izabrana je priznata spisateljica za decu Bette Westera, koja je napisala priču o uzbudljivom putovanju desetogodišnjakinje Tiril i njenog prijatelja u potrazi za čarobnim napitkom – Tiril en de toverdrank.

Tokom trajanja ovog, za književnost važnog događaja, u mnogim školama se organizuju humanitarne akcije prikupljanja polovnih knjiga, takmičenja u izražajnom čitanju, posete bibliotekama i slične aktivnosti. Sa svakim novim zaljubljenikom u pisanu reč, misija je ispunjena.

De Betovering – Internacionalni festival umetnosti za decu do 12 godina

Jesenji raspust je na pragu. Koliko zbog kratkog predaha od školskih obaveza, toliko i zbog dobre zabave na koju su organizatori dečijeg festivala umetnosti De Betovering navikli mališane, tek svi jedva čekamo 15. oktobar.   

Na brojnim lokacijama u Hagu tokom 9 dana trajanja festivala (od 15. do 23. oktobra) imaćemo priliku da uživamo u bogatoj teatarskoj ponudi za sve uzraste: od lutkarskih predstava, preko kabarea i mjuzikla do klasičnih predstava za decu. Informacije o programu, cenama karata, lokacijama i terminima naći ćete ovde.

Ovogodišnji festival će deo svojih aktivnosti preneti i na ulice Haga gde će se organizovati potraga za skrivenim vratima postavljenim na raznim mestima, a na mališanima je da otkriju koja se to tajna iza njih krije. Ukoliko ste zainteresovani za ovu besplatnu i nadasve zanimljivu ekspediciju De deur naar waar, proverite na sajtu festivala u kojim se krajevima održava. Od besplatnih aktivnosti tu je još i ulični festival na centralnim gradskim ulicama i trgovima Haga koji je na programu od 18. do 22. oktobra.

Tokom trajanja festivala De Betovering za najmlađe se otvaraju vrata najznačajnijih gradskih muzeja koji organizuju zanimljive radionice i prilagođene muzejske postavke. Muzej Mauritshuis nam je spremio radionicu o uzbudljivom pozivu restauratora. Ukoliko i vaše dete želi da postane schiderijendokter (doktor za slike), rezervišite na vreme svoje mesto.

Huis van het Boek – Kuća knjige

Najstariji muzej knjiga na svetu – Huis van het Boek – nalazi se u centru Haga, na adresi Prinssesgracht 30. Muzej čuva priču o istoriji knjige, njenom nastanku i promenama kroz vreme. Srednjovekovni rukopisi, izdanja iz svih perioda istorije zapadne knjige, stara presa za štampanje i mnogo drugih zanimljivosti očekuju zaljubljenike u istoriju knjige.

Muzej u sklopu svojih standardnih postavki ima i aktivnosti za decu, a u periodu od 19. do 21. oktobra deca će dodatno uživati i u zanimljivoj priči o poreklu onoga što je sada simbol Holandije – lalama. Da lale potiču uz Turske i da se motiv lale sreće još u drevnoj turskoj umetnosti, deca će čuti od kustosa muzeja. Nakon toga pružiće im se prilika da samostalno, poput starih turskih majstora, stvore unikatno delo pomoću boje, vode i štapića.

Museumkidsweek – Dečja nedelja muzeja

Od 16. do 31. oktobra u muzejima širom Holandije očekuje nas preko 200 zanimljivih aktivnosti, specijalno osmišljenih da zadovolje znatiželju cele porodice. Sada već tradicionalni sedmi put organizatori su se potrudili da osmisle bogat kulturni program, prilagođen različitim afinitetima i starosnim grupama.

Ukoliko želite da vaš mališan sazna ko je Hugo De Groot, posetite muzej Prinsenhof u Delftu i sa profesionalcem otkrijte zanimljive informacije o svestranosti ovog advokata, poete i, iznad svega, humaniste. Ukoliko priča o jednom od najpoznatijih stanovnika Delfta ostavi utisak na vaše dete, povratak u vreme kada je živeo biće moguć i kroz pisanje pisma krasnopisom i pečatiranje voskom –baš kao nekada.

Tražite li način da vaše dete zavoli povrće? Kreativna radionica Veggie Bling Bling vam može priskočiti u pomoć. Prema istraživanjima potrebno je da dete najmanje šest puta proba neku hranu kako bi se naviklo na određeni ukus i prihvatilo ga. Tokom ove zanimljive radionice deca će moći da naprave nakit od povrća pomoću jednog jedinog alata – sopstvenih zuba. A za to je potrebno više od šest zagrižaja!

Za više informacija o aktivnostima u vašem gradu, posetite sajt Museumkidsweek i obradujte vaše dete interesantnim i edukativnim sadržajem tokom raspusta.

Foto: promo

The post Oktobar – mesec knjige i aktivnosti za decu appeared first on Mama u Zemlji lala.

Autor emisije je novinar Blažo Popović, čija jezgrovita i poetična naracija prati zanimljive video zapise. U razgovoru za naš magazin otkriva nam utiske sa snimanja i svoje izvore inspiracije.

Putopisni serijal „Bez aranžmana“ privukao nam je pažnju zbog svoje teme – Nizozemlja, a već posle prve emisije uvideli smo da se radi o pravom televizijskom biseru. Kvalitetom je nalik na stare putopisne emisije iz zlatnog doba televizije, a kratkom i modernom formom odgovara navikama savremenih gledalaca. Nadahnuti opisi i informacije iz istorije, geografije, umetnosti, ali i svakodnevice, otkrivaju obilje zanimljivosti, novih čak i nama koji u Holandiji živimo. Za to je zaslužan autor serijala Blažo Popović, radoznali putnik, iskusni novinar i naš sagovornik.

Holandija i Belgija nisu čest izbor naših putopisaca. Zbog čega ste se vi baš za njih odlučili? Po kom kriterijumu odabirate zemlje koje istražujete na svojim putovanjima?

– Za kreativnost je neophodna opsesija. U mom slučaju, žudeo sam za Rembrantovom Noćnom stražom i slikama Hijeronimusa Boša. Zato sam izabrao Holandiju, a flandrijski deo Belgije je posledica moje opčinjenosti filmom Martina Mek Donahjua „U Brižu“. Želeo sam da proverim da li je taj stari grad zaista tako dosadan kako su o njemu pričali Kolin Farel i Brendan Glison. Možda to deluje blesavo kao motiv, ali bez te iskre umetnosti život bi bio previše siromašan.

Pre toga smo dve godine snimali Italiju, od Dolomita do juga Sicilije, ali to je lakše objasniti jer svi volimo tu magičnu zemlju. Naravno, Holandija i Belgija nisu samo slike i film, već pre svega fascinantna priča koja nas uči kako se savršen prostor za život može stvoriti iz borbe protiv prirode i života s njenim ćudima. Ako ne uspete da proniknete u razloge zašto i kako, onda je vaš dolazak u neki grad ili zemlju skoro uzaludan, onda ste samo korisnik Lonely Planet vodiča, i sve što vam ostaje posle putovanja su slike zdanja koje ste gledali kroz displeje mobilnih telefona. To su samo gradovi od piksela, u njima nema života.

Vodili ste zanimljive razgovore sa kustosima najznačajnijih holandskih muzeja. Koliko su se oni interesovali za vaš projekat? Koliko je bilo komplikovano dobiti dozvolu za snimanje?

– Kada dolazite iz male zemlje, kao što je Srbija, i predstavljate nepoznatu produkcijsku kuću, onda to nije baš sjajan početak saradnje. Ali, mi smo dosta profesionalno ušli u ceo projekat. Uz pismo o namerama, slali smo i trejler iz prve sezone koju smo snimili u Italiji i to se pokazalo kao sasvim dobar potez. Najveći broj muzejskih ustanova je prihvatio našu molbu i bili su veoma zadovoljni na kraju.

Imao sam prilike da razgovaram sa veoma cenjenim imenima iz sveta muzejske prakse, neki od njih su bili i nosioca francuskog ordena Legije časti. Teško da možete biti dovoljno pripremljeni za razgovor sa takvim ljudima. Naravno, svi su oni malo skeptični pre nego što se upale kamere, ograniče razgovor na tek nekoliko minuta, ali kako pitanja teku, opuste se i shvate da razgovaraju sa čovekom koji se potrudio da se pripremi i da sasvim dobro razume ono što ga zanima. Na to sam veoma ponosan.

Emisije obiluju zanimljivim informacijama koje ste uspeli da sažmete na pitak i poetičan način. Koliko dugo su trajale pripreme? Koje izvore ste primarno koristili pri istraživanju građe?

– Kada stanem na bilo koji trg bilo kog novog grada, zapitam se šta je to što se na njemu ne vidi, šta se krije iz fasada i zastava. Pred praznim papirom pomislim da će moje priče slušati oni koji ne znaju puno o onome što bih da približim, ali i oni koji znaju mnogo više od mene. Zato je to težak i vrlo mukotrpan proces. Jedini pouzdan izvor je zvanična literatura koju pronalazim u svojoj bibliteci, ali i na internetu u pdf izdanju. Onda sledi prevođenje, pa čitanje, učenje. Volim u šali da kažem da sam uz ovaj serijal završio još dva fakulteta, istoriju i istoriju umetnosti i još bezbroj specijalizacija iz mnogih oblasti. Na primer, da bih pisao o jednoj slici ili nekoj istorijskoj ličnosti, moram prethodno da razumem kontekst u kome je neko delo nastalo ili okolnosti koje su nekog heroja ili krvnika učinile takvim. Na žalost, najčešće o svemu tome nemam nikakva znanja. Posebno o istoriji Holandije i Belgije koja je toliko zamršena i kompleksna, da sam je jedva savladao.

Ako ste uspeli da primetite, u mojim pričama vlada melanholija. Trudim se da oživim duhove slavnih koji su živeli na prostorima o kojima pišem, da razgovaram sa njima, šetam uporedo gradom i delim njihovu sudbinu. Otud taj molski štim u emisiji. Ne bih ni umeo drugačije. Zbog svega toga, ponekad je teško pratiti moju naraciju, ima puno rukavaca. Lakše će biti kada to bude dobilo formu knjige, a upravo se priprema prva i to o Italiji. Nakon nje bi trebalo da uslede i ona o Holandiji i Belgiji, a potom i o Starom Mediteranu. To je poslednji serijal koji je u fazi montaže i sadrži priče o Siciliji i Tunisu.

Dosad smo imali prilike da pogledamo emisije iz Amsterdama i Hertogenboša. Šta nas čeka u nastavku serijala?

– Selimo se u flandrijski deo Belgije i idemo redom: Briž, Gent, Antverpen i Brisel. U Brižu smo snimali relikviju Svete krvi i razgovor sa monahom čije bratstvo još od dvanaestog veka brine o njoj, priče iz Istorijskog muzeja, o Van Ajku, muzeju-palati Lodevika van Gruthusa, visokog zvaničnika burgundskog dvora i jednog od najbogatijih ljudi u Brižu.

Emisije iz Genta donose storiju o Karlu Petom, caru Svetog Rimskog carstva koji je rođen u tom gradu, Gentskom oltaru –  najkradenijoj slici u istoriji, Hugu van der Husu i mnogo čemu drugom. U Antverpenu smo posetili Plenten-Moretusov muzej štamparstva i muzej STAM, a u Briselu otkrivamo unutrašnjost kraljevske palate, muzeje stripa i automobila i Mini Evropu. Naravno, istorija tih gradova, zanimljivosti i anegdote, priče o pesnicima i piscima preovlađuju u svakoj od emisija.

Foto: Lična arhiva

The post TV putopis Bez aranžmana: Holandija i Belgija appeared first on Mama u Zemlji lala.

Jelena je rođena u Jugoslaviji, iz koje se preselila u Holandiju 1984. godine zbog studija umetnosti na akademiji Gerrit Rietveld u Amsterdamu. Svoju umetničku karijeru razvijala je u oblasti vizuelne i scenske umetnosti, da bi se najduže zadržala u radu sa staklom.

Jedan od njenih najistaknutijih radova je kolekcionarski primerak rađen za fond Princ Bernard, u tradiciji “Narandžastih vazica“ (Oranjevaasjes). Kreirala je staklenu vazu za holandsku kraljicu Beatriks povodom srebrnog jubileja – 25 godina kraljičine vladavine.

Kao internacionalno priznata autorka, Jelena Popadić svojim autentičnim umetničkim izrazom igra važnu ulogu u razvoju holandske savremene umetnosti stakla. Njeni radovi se nalaze u internacionalnim privatnim i javnim kolekcijama, uključujući i holandski muzej stakla Nationaale Glas Museum, kao i u muzejima u Nemačkoj, Francuskoj i Slovačkoj.

Za sredstvo svog umetničkog izraza ste odabrali staklo, što nije svakom umetniku prvi izbor. Kako ste se odlučili za taj materijal?

– Osnov moga rada je u transparentnosti čistog, sirovog materijala kakav je staklo, kao i primarnih boja (žuta, plava, crvena, bela, crna i transparentna) i oblika (sfera ili lopta, kocka, cilindar, diabolo, i dr.). Rad sa staklom uključuje razne tehnike oblikovanja i obrade – duvanje stakla, formiranje u keramičkim pećima, livenje stakla, dubinsko peskarenje, sečenje i poliranje. Te tehnike mi omogućavaju da stvorim skoro nadrealne, misteriozne alineje na površini objekta.

Svetlost koja se kreće kroz materijal, reflektujući teksturu, rezultira jedinstvenim optičkim efektom kakav se ne sreće kod drugih materijala. Repetitivni geometrijski elementi koje stvaram često podsećaju na kristalne, molekularne, atomske i ćelijske strukture. Uživam u procesu pretvaranja stakla u figure koje podržavaju inspirativne oblike iz prirode.

Zainteresovani mogu da pogledaju moje radove na www.authenticdesignart.com i dobrodošli su da posete izložbu u novembru na Sajmu moderne umetnosti od stakla i keramike u Leerdamu.

Poslednji veći projekat vam je dokumentarni film Parallel, u kome ste učestvovali kao sagovornik i scenograf, a koji je nominovan za prestižnu filmsku nagradu u Holandiji. Recite nam više o tome.

– Za ovaj filmski projekt sam kreirala veliku staklenu instalaciju na krošnji ogromnog vrbinog drveta, kroz koju je plesač plesao i kretao se. Film je nominovan za filmsku nagradu Zlatno tele 2019. godine.

Paralell je unikatan film, ne samo zbog svoje teme, već i zbog selekcije umetnika i svih ostalih vrhunskih majstora koji su učestvovali u snimanju, montaži, filmskoj produkciji…

Nakon 30 godina karijere imate planove za prenošenje svog umeća na studente u Srbiji. Koji su glavni aduti srpske umetničke scene iz vaše perspektive?

– Imam jak osećaj da bi buduće saradnje na kulturno-umetničkom nivou bile veoma uspešne kroz programe razmene studenata, kao i kroz organizovanje internacionalnih kolonija, izložbi i radionica.

Umetnici u Holandiji traže prilike gde mogu da eksperimentišu i da izvode svoje radove (tekstilna industrija, obrada kamena, obrada metala, livenje bronze, obrada gline…). Internacionalni simpozijumi i radionice u našim školama za postdiplomske studije u fabrikama i radionicama mogu biti veoma interesantne za holandske umetnike.

U Holandiji nema puno prirodnih materijala, a ni prostora. Isto tako, iščezava znanje i primena zanata koji je veoma potreban u formiranju umetničkog dela. Kod nas postoje kapaciteti za izvođenje većih umetničkih radova, pogotovo bronzanih i kamenih skulptura i instalacija. Naša zemlja može da ponudi dosta toga za čim ljudi u Holandiji vape.

Volela bih da u budućnosti zajedno sa timom stručnjaka oformim katedru/radionicu za staklo. Staklo je materijal koji se mnogo koristi u umetnosti, arhitekturi i dizajnu, bilo bi idealno da takva katedra/radionica omogući pristup studentima iz svih navedenih oblasti. Projekat radionice bi bio kompleksan, što je neophodno za rad sa redovnim studentima, a postojale bi i velike mogućnosti za studentske razmene, organizovanje internacionalnih radionica, simpozijuma i izložbi.

Foto: privatna arhiva

The post Umetnica srpskog porekla od stakla stvara magiju appeared first on Mama u Zemlji lala.