“Kada dođeš u bilo koji grad… “ Ako taj grad slučajno bude Hag, pruži mu šansu.
Da li bi način na koji se upoznajemo sa novim predelima mogao da kaže nešto više o nama? Možda će to jednom biti važan podatak neke buduće psihoanalize. Svet je ionako već postao jedno veliko polje traženja sebe i smisla.
Kao turisti, pratićemo muzejske rute ili osluškivati duh grada i lokalnog stanovništva, ispijajući kafu u kultnim kafeima ili posetom lokalnim pijacama. Dok jedni vole da se o svemu unapred obaveste i u te svrhe iščitavaju vodiče, drugi se prepuštaju i dozvoljavaju da ih grad uzme pod svoje. Šta god odabrali, jedinstveno iskustvo je ono što ćemo na kraju poneti sa sobom. Ipak, kada jednom dođeš da živiš u gradu koji nosi titulu “zelenog” grada, kada u njemu nisi samo turista, najbolje bi bilo da “dišete” istim ritmom – polako i punim plućima.
Ritam našeg porodičnog upoznavanja sa “novim domom” diktirala su naša deca, stoga smo najpre posećivali okolne parkove. To je bila prilika da shvatimo u kolikoj meri se razlikuju navike stanovništva matične zemlje i lokalaca. Nadali smo se da ćemo brzo upoznati drugare iz kraja, međutim svakodnevno smo sretali neka nova i prilično samostalna lica, a i njih nije bilo bogzna koliko. Grupnog igranja, nutkanja keksićima i drugim đakonijama od strane nepoznatih osoba nije bilo. Odjednom je počelo da nam nedostaje ono što nam je do juče smetalo, ali ne zadugo. Naša oaza mira i dobrog raspoloženja, koju smo ubrzo otkrili u širem centru grada, prihvatila nas je raširenih ruku i pomogla nam da i mi lakše prihvatimo novo i drugačije, da se u tom prostoru ukorenimo, osetimo pripadnost i nazovemo jedno mesto svojim omiljenim.
Za nas je to postala Haška suma (Het Haagse Bos), najstarija šuma u Holandiji. Njen položaj je interesantan i donekle simboličan. Smeštena u širem centru grada, ova zelena oaza, iako na prvi pogled u kontrastu sa najvišim gradskim neboderima, ipak čini savršen balans. Jer jednom gradu su potrebni i buka i mir. Ova oblast obuhvata površinu od 100 hektara i prostire se od poljane Malieveld u blizini glavne železničke stanice (Den Haag Centraal) do granice sa opštinom Wassenaar. Omiljeno je mesto šetača, izletnika, rekreativnih sportista, roditelja sa decom i nas – dođoša.
Nama je postepeno otkrivala svoje adute.
Zamislite park sa velikom vodenom površinom oko koje se slobodno šetaju jeleni i jeleni lopatari, a svake godine dođe po nekoliko roda da tu sviju svoje gnezdo. A sve to u centru grada! Nama, višedecenijskim svedocima nemara prema životnoj sredini, Koekamp – kako se zove ovaj park – bio je prvi pokazatelj da ćemo imati posla sa drugačijim kulturnim obrascima. Prvobitno lovište holandskih grofova, koji su boravili u zamku koji čini osnovu sadašnjeg Binnenhofa, ovaj park je vremenom postao dom jelena, roda i jednog hrasta starog preko 300 godina.
Stazom pored jezera intuitivno smo došli do sledeće stanice, nama već petu godinu omiljenog Robin Hood igrališta, smeštenog u srcu šume. Stvoreno u prirodi i od prirodnih materijala, ovo igralište služi deci i njihovim potrebama, stimulišući njihovu maštu, avanturistički duh i razvoj motoričkih veština. Otkrivši ovo mesto, otkrili smo i novi deo nas samih i redovno smo mu se vraćali, natovareni hranom za ceo dan; opremljeni lupama i kesicama za skupljanje insekata, željni prirode i stapanja sa njom. Hodanjem preko užadi gubili smo i ponovo pronalazili ravnotežu, učeći tako važne životne lekcije. Pratili smo avanturističku rutu i vežbali orijentaciju u prostoru. Klizili smo kroz šumu žičarom i neretko upadali u blato. I bili smo srećni.
Roditelji koji redovno čitaju svojoj deci susreću se sa njihovom potrebom da istu priču slušaju više puta. To je naročito izraženo kod mlađe dece. Svako sledeće čitanje otkriva im novi sloj priče. Tako je i sa parkovima, makar u našem slučaju. Međutim, iako im je rutina neophodna, dečiju prirodu karakteriše znatiželja. Upravo nas je ona pokrenula i otkrila nam muzej drvenih skulptura na otvorenom – Huttenbos.
Ukoliko se kod naše dece razvije ljubav prema građevini ili arhitekturi, verujem da bi nas trag doveo do ovog igrališta na kojem smo po prvi put gradili drvene kolibe od stabala i granja i skrivali se u njima, a sve to u društvu drvenih patuljaka, sova i veverica. Jednog sunčanog oktobarskog dana šetajući ovim igralištem naišli smo na pečurku (Vliegenzwam) za koju smo do tada mislili da postoji samo u Štrumpfovima. Pored nje je bio postavljen keramički patuljak, poklon nekog sanjara svoj deci i onima koji neguju dete u sebi. Lepa, primamljiva i otrovna – bila je povod za još jednu životnu lekciju.
I sve ovo ne bi bilo toliko interesantno da u susedstvu, na samo 5 minuta od igrališta, ne živi kraljevska porodica. Huis ten Bosch je kraljevska rezidencija u kojoj je do 2014. godine živela kraljica Beatrix, a u kojoj, nakon renoviranja 2019. godine, živi kralj Vilem Aleksander i njegova porodica. Iznenadila me je ta dostupnost i blizina kraljevske porodice, ali ne samo njihova…
Za mesta nas uglavnom vežu ljudi, ali gradovi mogu postati naši i onda kada u njima pronađemo kutke u kojima možemo biti sami, a svoji.
Kada jednom dodješ u Hag… pruži mu šansu.
Pre pedesed godina sam dosla u Holandiju sa svojih 20 godina. Moj otac je bio sumar tako da sam odrasla u prirodi. Secam se da sam kao mala cesto odlazila na reku i bacala kamencice u nju i uzivala u njezinoj melodiji , pa sam se pitala kuda li tece dalje ova voda. Volela sam da legnem na travu i da posmatram oblake i da s njima putujem.. . putujem. Neizmerno sam volela prirodu i selo. I sada je selo i priroda nezamnjiva za bilo koji grad. U Holandiji imam srecu da zivim na selu , blizu sume, parkova i mora. Pogotovo more me fascinira. Veoma cesto sednem na moj bicikl i uzivam u putu ka moru kroz polja lavande, beskrajne ravnice, posmatrajuci nebo i horizont. Klupe sa strane na kojima sedi poneko usamljen a veoma cesto dvoje srecnih. Tada vracam svoj film mladosti i sadasnjeg zivota. Ugledavsi more i vodu se moj svet srece upotpunjuje. Setajuci obalom mora uzivam u melodiji njegovih talasa, gledam ptice koje tako lepo komuniciraju u vazduhu. Bacim po koji kamencic u vodu i vracam se na moju reku detinjsta
Informativno, nadahnuto i, pre svega, iskreno. Hag se, na žalost, decenijama u Srbiji pominje (skoro uvek) u negativnom kontekstu. Ali, ako se Hag i ja negde budemo sreli, daću mu šansu – samo zbog ovog teksta.