Priča o muzejima je priča o susretu prošlosti i sadašnjosti, priča u kojoj se objektivno pretače u subjektivni doživljaj. Oni su prozori u svet prošlih vremena, ali i rupice kroz koje virimo u duše savremenika i mesta na kojima se rađaju nove ideje.

Muzeji na otvorenom su posebno interesantni jer su usmereni na život običnog čoveka – seljaka i zanatlije.

Prvi muzeji pod vedrim nebom

U ovom vremeplovu vraćamo se na trenutak  u daleku 1891. godinu kako bismo podsetili da je u Stokholmu otvoren najstariji muzej na otvorenom u svetu, koji se sastoji od 150 kuća iz 18. i 19. veka preseljenih iz cele Švedske, ali i Finske. Od njegovog nastanka, u svetu je otvoreno mnogo sličnih muzeja sa ciljem očuvanja etnološkog nasleđa jednog naroda.

Sledeća stanica na našem putovanju je Danska i muzej Frilandsmuuseet u blizini Kopenhagena u kojem je davne 1897. godine otvoren jedan od najvećih i najstarijih muzeja pod vedrim nebom, fokusiran na ruralnu kulturu Danske. Lepota i značaj ovog muzeja nadahnuli su Frederika Adolfa Hufera, oficira i istoričara, da svoje snage usmeri ka otvaranju etnološkog muzeja u Holandiji.

Openluhtmuseum, Holandija

Po povratku iz posete muzeju u Danskoj, Hufer je najpre tragao za pogodnim zemljištem u okolini Amsterdama, želeći da muzej bude u neposrednoj blizini velikog grada, po uzoru na skandinavske zemlje, ali se odmah suočio sa problemima.  Pred njim je stajao težak zadatak da ni od čega napravi nešto, međutim on je imao dara da u drugima pobudi interesovanje za novi muzej i jaku volju da se za svoju ideju bori do kraja. Uspeo je da izdejstvuje finansijsku podršku i donaciju vrednih predmeta za muzejsku postavku, a za mesto je izabran Arnem.

Etnološki muzej Openluchtmuseum je zvanično otvoren u julu 1918. godine i prikazuje istoriju Holandije, njenu arhitekturu, nekadašnje običaje i stil života. Muzejsku postavku čine objekti narodnog graditeljstva različitih namena, dislociranih i prenetih iz svih krajeva Holandije. Osim kuća za stanovanje, u muzeju pod vedrim nebom su i štale, ambari, razne zanatske radionice, ali i crkva i vetrenjače. Vodiči i kostimirani statisti muzeja simuliraju obavljanje tradicionalnih poslova, onako kako su nekada rađeni.

Naša poseta započela je u mlinu gde smo prisustvovali procesu ceđenja ulja od lanenog semena teškim kamenom. To je postupak koji zahteva posvećenost i vreme, što određuje kvalitet dobijenog proizvoda. Nakon ove posete smo drugačije gledali na sve što je ručno proizvedeno.

U kovačnici smo videli kako vešte ruke oblikuju grubi metal, pretvarajući ga u umetničko delo. Posmatrali smo izradu priveska, od zagrevanja metala do njegove obrade. A sa sobom smo kao uspomenu poneli ručno kovani proizvod.

Zavirivali smo u kuće, u kojima kao da je vreme stalo, i videli kako se živelo bez tuševa i duplih stakala, posebno važnih današnjem čoveku. U sećanje nam se urezala pokoja dečja igračka i kreveti poređani jedan iznad drugog uz zid, toliko mali da smo jedva mogli da zamislimo da u njima spava dete, a zapravo su u njima spavali odrasli – i to sedeći. U kuhinjama ovih kuća zatekli smo posuđe od pre vek ili dva i imali osećaj da će domaćica svakog trenutka ustati da sprema večeru. U prostoriji za pranje veša zasukali smo rukave i isprobali davno zaboravljene metode, pod prstima opipavali različite tkanine i proučavali prve veš-mašine.

Posebnu pažnju privukla nam je najmanja škola u Holandiji, veličine 7 puta 5 metara, koju su nekada pohađali samo dečaci, i to u periodu od novembra do aprila. Posle toga su morali da rade na poljima. Slušali smo i o tome na koji su način kažnjavani za nedolično ponašanje ili neposlušnost.  

Prilikom posete selu Zans (Zaans) i staroj pilani, susreli smo raspoloženog vodiča koji se našalio da je upravo pilana i sposobnost brze obrade drveta Holandiju učinila bogatom. To je omogućilo izgradnju velikih čamaca i plovidbu preko mora u potrazi za bogatstvom.

Predah smo napravili u autentičnoj palačinkarnici iz Epea, grada u istočnoj Holandiji, u kojoj duh proših vremena odaje enterijer, ali i tradicionalni specijaliteti. Tu se, između ostalog, mogu probati čuvene holandske poferćes (poffertjes) ili osetiti duh Limburga kroz sendvič sa sirupom od jabuka (appelstroop).

Kako se muzej prostire na površini od 44 hektara, ovaj kratki predah nam nije bio dovoljan da bismo nastavili šetnju, tako da smo sačekali stari tramvaj, koji već 25 godina vozi svoju muzejsku trasu. On nas je odvezao do  poslednje tačke koju smo želeli da vidimo. Bilo je to izuzetno iskustvo, naročito za mlađe članove našeg tima.

Holandski  Kanon

Muzej je od 2017. godine bogatiji za muzejsku zgradu sa stalnom postavkom o holandskom Kanonu (Canon van Nederland). Ova izložba nam daje odgovor na pitanje o tome šta bi svaki Holanđanin trebalo da zna o nacionalnoj istoriji. Pedeset prozora nam je dalo uvid u najvažnije istorijske događaje, osobe i predmete koji su doprineli Holandiji u kakvoj sada živimo. Filmski setovi, slivajući se jedni u druge, pričali su nam priče tokom 10 uzastopnih perioda, suočavajući nas sa istorijskim likovima iz svake ere. O poreklu Holandije, stanovništvu, klimi i geografiji gledali smo u bioskopu, a na ekranu osetljivom na dodir, širokom 18 metara i smeštenom u poslednjoj sobi, data je retrospektiva Kanona.

Muzej u Arnemu godišnje poseti preko petsto hiljada posetilaca. Cena ulaznice je za odrasle i decu preko 13 godina 9,50 evra, za decu do 12 godina 6,50 evra, dok je vlasnicima godišnje muzejske karte ulaz slobodan.

Staro selo Sirogojno, Srbija

Nakon holandskog, posetićemo i muzej na otvorenom u Srbiji, jer ćemo u lepoti nekog predela lepše uživati i bolje ćemo ga razumeti ukoliko mu upoznamo prošlost.

Zlatiborsko selo Sirogojno posebno je, između ostalog, i po tome što su ga u turističku mapu Srbije upisale tri žene, koje su koračale ispred svog vremena i prostora. Na prvom mestu Dobrila Vasiljević Smiljanić, modna kreatorka i osnivač Zadruge pletilja, kasnije i Muzeja žena pletilja, u kojem se danas čuvaju stare fotografije ovog kraja i zanimljivi trenuci sa koncerata i književnih večeri, kojima su prisustvovali umetnici iz celog sveta. U muzeju se čuvaju i pisma koja su Dobrili Smiljanić uputile Jovanka Broz i holivudska glumica Liv Ulman, a stoji zabeleženo da je njene kreacije rado nosila i čuvena Sofija Loren. O tome koliko je Dobrila Smiljanić verovala u autentičnost i kvalitet svog rada i koliko je beskompromisno branila interes zlatiborskih pletilja, govori podatak da je odbila čuvenog Pjera Kardena koji je tražio da se odabrani modeli džempera pletu za njega, ali pod uslovom da nose njegovu etiketu. Vizija i energija ove žene privukle su i druge stručnjake poput Zorice Ivković, istoričarke umetnosti i etnologa Bosu Rosić, uz čiju pomoć se selo bez asfaltnih puteva i vodovoda preobrazilo u etno-selo sačinjeno od oko 50 drvenih objekata spasenih od zaborava.   

Prilikom posete Sirogojnu posetilac će osetiti snagu planinskog čoveka, njegovu domišljatost i veštinu u načinu obrade drveta i pokrivanja kuća, i njegovu skromnost. Šetajući Starim selom, nećemo videti tipove narodnog graditeljstva koji se mogu sresti u drugim krajevima Srbije, ali ćemo upoznati bogatstvo arhitekture zlatiborskog kraja i društvene i privredne odnose na selu.

U dinarskoj brvnari dočekaće nas žene iz ovog kraja, koje će nam lokalizmima i akcentom još lepše dočarati prošlost. Utisak je da sve odiše duhom zajedništva. Nasred brvnare je ognjište koje okuplja porodicu. U prostoriji je autentični nameštaj i posuđe. U uglu stoji preslica – simbol preporoda ovog kraja. U dvorištu se nalazi vajat, zgrada u kojoj su spavali mlađi bračni parovi zajednice i pomoćne zgrade u kojima se čuvala hrana: mlekar, ambar, salaš i kokošara. Pokraj pekare slušaćemo priču o procesu mešenja hleba i vrstama žitarica koje su se koristile u ovom kraju. Ipak, mnogo je interesantnija priča o ritualnom karakteru hleba. Vodiči će nas podsetiti na tradicionalni pozdrav dobrodošlice kada se pred gosta iznese hleb i so, ali i na upotrebu hleba u religioznim ritualima. Upravo ovo je trenutak da se poseti krčma sa tradicionalnim specijalitetima. Ovo zdanje ima fantastičan položaj sa kojeg vam se pogled pruža na letnju pozornicu, mesto gde se održava bogat kulturni sadržaj tokom letnjih meseci, ali i na okolne muzejske objekte. U ovom nesvakidašnjem ambijentu, tik uz krčmu, a ušuškane među četinarima, nalaze se brvnare koje čine sastavni deo turističke ponude Sirogojna. Oni koji u njima provedu odmor, imaju priliku da osete atmosferu ovog kraja i duh nekih prošlih vremena.

Godine 1983, Staro selo je stavljeno pod zaštitu zakona kao kulturno dobro – spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Bilo bi lepo kada bismo na više lokaliteta u Srbiji imali muzeje na otvorenom poput „Sirogojna“, koji bi čuvali kulturno nasleđe tih krajeva.