Eastern Neighbours Filmski Festival, koji je upravo u toku, bio je povod da sa Mirjanom Karanović porazgovaramo o ulogama koje igra u filmovima Toma i The right one, koji će biti prikazani pred haškom publikom, ali i da se osvrnemo na još neke važne uloge – pozorišne i društvene.
Kada je još kao student zaigrala u ulozi Petrije, nepismene, ali narodski mudre žene, u filmu Petrijin venac, Mirjana Karanović je ucrtala svoje ime na domaćoj filmskoj i kulturnoj sceni. Ono što je dodatno izdvaja jeste njena empatičnost i spremnost da hrabro govori o važnim društvenim temama.
Veliki ste borac za prava i položaj žena. Kroz svoje uloge dižete glas u njihovo ime, budite i razmrdavate. U velikom broju filmova i serija tumačite ulogu majke koja u našoj tradiciji zauzima važno mesto. S jedne strane ona je svetinja, stub kuće i, kao takva, tema je mnogih književnih dela. Sa druge strane, ona je često podređena, njeno mišljenje se ne čuje, a pred nasiljem nad njom se žmuri. Birate li takve uloge ili Vas one pronalaze zbog Vaše hrabrosti da o takvim temama govorite?
– Istina, često igram u filmovima ili predstavama koje se bave društvom u kojem živimo, ali to rade mnogi glumci. Ne mislim da sam tu nekakav izuzetak. Zapravo, smatram da je uloga i suština umetnosti u tome da daje refleksiju vremena i društva u kojem živimo.
Puno je filmova u kojima se pojavljujem u ulozi majke, ali ne mogu vam objasniti zašto je to tako. Mnoge glumice igraju majke i ja sam često među njima, a zašto je to tako – pitanje je za reditelje. Oni su ti koji biraju glumce, najbolje u datom trenutku, za uloge koje treba da budu odigrane.
The right one je četrnaestominutna komedija prikazana na prestižnom međunarodnom festivalu u Kanu u okviru selekcije filmova The Cannes Directors Fortnight. Publika u Holandiji će imati priliku da Vas u ovom filmu vidi u ulozi posesivne majke koja uvek zna šta je najbolje za druge. Da li je ovo karakteristično za Balkan ili se ipak radi o univerzalnom tipu?
– Posesivne osobe postoje u mnogim odnosima i u svim društvima, nisu samo majke posesivne. Majke su, eto, poznate po tome, one su označene kao posesivne. Vrlo retko ćete čuti da neko govori o posesivnom ocu, ali su zato majke često optužene da su posesivne. I one to iz različitih razloga i jesu. Nekada zbog toga što i nemaju nikog drugog i boje se da će ostati tako napuštene i same, jer tako uglavnom i završavaju. Majke svuda, ne samo kod nas, zapravo u sebi razvijaju tu sebičnu crtu samoodržanja i u to uvlače svoju decu na razne načine: ucenjujući ih, pretvarajući se da su žrtve ili su stvarno žrtve. Uglavnom, pokušavaju da decu što duže zadrže u položaju dece. I to je veoma često u društvima u kojima zapravo muškarci imaju u rukama više moći i mogućnosti. Žene tada moraju uglavnom da se snalaze ili da nalaze načina – kao ova majka – da što duže zadrži svoje dete uz sebe i pod nekom vrstom kontrole, jer im se to čini kao jedini način da nastave da žive.
Film Toma oborio je rekorde gledanosti u Srbiji, a bioskopske sale punio je širom Evrope. Zahvaljujući Eastern Neighbours festivalu, film je stigao i do publike u Holandiji, koja će ga ovog proleća gledati na velikom platnu Filmhuis-a u Hagu. Vi tumačite ulogu Tomine majke Kosare i uspeli ste da dočarate bezrezervnu ljubav i majčinsko praštanje. Ove scene nikoga nisu ostavile ravnodušnim. Da li ste zadovoljni rezultatom?
– Uloga majke u filmu Toma je jedna lepa mala epizoda koja neće obeležiti moju karijeru, ali će sigurno obeležiti karijeru glavnog glumca. To je jedna od mnogih uloga majke koju sam odigrala i koje veoma dobro poznajem. Na praštanje i razumevanje se obavežete onog trenutka kada rodite dete. Obavežete se da budete uz njega bez obzira nas sve. Jako je teško prekinuti tu vezu, generalno govoreći. Mislim da čovek mora da uradi nešto zaista strašno da bi majka prekinula tu vezu. To što neko nema novca da plati ručak nije situacija koju majka ne može da razume ili da oprosti.
Toma je veoma emotivan film na koji su mnogi, pa i ja, emotivno reagovali. A takva reakcija publike, kao i nas glumaca, dokaz je da smo posao dobro obavili.
Na ovogodišnjem festivalu Eastern Neighbours publika u Hagu će imati priliku da pogleda dokumentarni film Danijele Štajnfeld Hold me right, koji govori o seksualnom nasilju koje je doživela. Pre nekoliko godina ste, u saradnji sa Incest Trauma Centrom, radili na dokumentarnom filmu baziranom na svedočenjima žrtava seksulnog nasilja. Bili ste gošća i na Evropskom kongresu protiv seksualnog nasilja. Vaša borba je očigledna, ali se o ovoj temi još uvek malo govori. Šta kao društvo možemo da uradimo kako bismo podigli svest o velikom broju žrtava seksualnog, ali i drugih oblika nasilja?
– Seksualno, emotivno i uopšte nasilje svake vrste, vremenom je postalo svuda, pa i kod nas, neki oblik ponašanja koji se u mnogim slučajevima i mnogim odnosima ne primećuje ili se jednostavno ne smatra nasiljem. Tek se poslednjih decenija budi svest o tome da nasilje ima mnoge oblike i da postoji prikriveno nasilje, poput porodičnog nasilja, koje drugi ljudi ne mogu da vide jer se odvija u nekim zatvorenim zajednicama kao što je porodica ili neke religijske grupe. O tome se sada sve više govori. Polako, ali sigurno žrtve tog nasilja, koje su dugo ćutale opterećene osećanjem krivice da su to nasilje i zaslužile i da je bolje da o tome ne govore, progovaraju o svom iskustvu.
Govoriti o tome je od velike važnosti jer predstavlja podršku drugim žrtvama, možda onima koje to upravo proživljavaju. Šalje im se poruka da ne bi trebalo da celog života ćute i osećaju se krivima i grešnima zbog nečega što je neko drugi izvršio nad njima. Sada kada je točak pokrenut, mi moramo da vidimo kako da se sa tim nosimo i kako da se to ne zloupotrebljava. U ljudskom rodu sve što je bilo dobro i sve što se dobro smislilo, bilo je na određeni način zloupotrebljeno. Na ljudima je veliko iskušenje da ne dozvole da zlo prevagne nad dobrim.
Film Petrijin venac nalazi se na listi 100 srpskih igranih filmova koji spadaju u kulturno dobro od velikog značaja. Uloga u ovom filmu bila je Vaš prvi profesionalni angažman kojim ste zauzeli mesto u samom vrhu srpskog glumišta. Posle četiri decenije vratili ste se ovoj ulozi kroz monodramu koju igrate u beogradskom Teatru na Brdu. U kojoj meri se razlikuju stara i nova Petrija?
– Petrija na pozorišnoj sceni je svakako po svojoj formi potpuno drugačija od Petrije koju sam igrala pre četrdeset godina. Drugačija sam i ja: starija sam, mnogo zrelija i ovoga puta nemam na sceni partnere, niti scenografiju, ne menjam kostime – ja sam samo žena koja je došla da ispriča svoju životnu priču.
Pozorište je živa forma; pozorište je autentično – stvar tog trenutka i ja sam ovu predstavu tako i napravila. Ono što je isto, to je divni roman Dragoslava Mihailovića po kome su napravljeni i film i ova pozorišna adaptacija. Ono što je dragoceno i što je bilo važno i tada, pre četrdeset godina kada smo snimali film, kao i sada, jeste mudrost te žene, koju je ona stekla životom, a ne obrazovanjem. Petrija je nepismena, neobrazovana, ali ona razmišlja o životu poput filozofa. Neke od tih Petrijinih misli spadaju u vrhunsku mudrost koju neko može da iznedri iz svog života, iz onoga što je doživeo.
Foto: lična arhiva
