Milujući glas Aleksandre Popovske, svestrane umetnice makedonskog porekla, svojom lepotom ruši jezičke barijere, spajajući različite kulture i predele. Njen umetnički izraz je univerzalan – to je muzika srca koju prepoznaju ljudi svih meridijana kojima je zajednička vera u dobro, empatija i poštovanje drugoga.
Prvi iskorak u umetnost Aleksandra Popovska je napravila kao sedmogodišnjakinja, osvojivši nagradu za najboljeg dečijeg amaterskog glumca u Srbiji za ulogu Hajdi. Svoj umetnički izraz dalje razvija kroz klasično muzičko obrazovanje – odsek klavir i solo pevanje, a potom na Muzičkoj akademiji u Skoplju nastavlja usavršavanje na polju muzičke teorije i pedagogije. U okviru vokalnog trija sa Emilijom Lale i Anom Kostovom, Aleksandra je sarađivala sa istaknutim makedonskim producentima i umetnicima različitih muzičkih žanrova. Godine 2000. postala je glavni vokal „Dragan Dautovski kvarteta“, sa kojim je tokom desetogodišnje saradnje objavila četiri CD-a i nastupala u više od 20 zemalja širom sveta, na skoro svim većim festivalima u regionu (Ohridsko leto, OFFest, Nebo -Zagreb, Sarajevska zima, Festival Maribor, Budva grad teatar, Balkan Square Thessaloniki, Vukov Sabor, i dr.). To ju je obogatilo novim iskustvima, ali i otkrivanjem sopstvenih mogućnosti.
Aleksandra, otkud vi u Holandiji?
– Moja radoznalost i želja za znanjem doveli su me u Holandiju. Posle mnogo godina studiranja muzike u Srbiji i Makedoniji u tradicionalnom obliku i komponovanja samo za svoj glas, osetila sam potrebu da se izrazim na nov način. Verujem da je talenat ili “nivo osetljivosti”, kako volim da kažem, lep dar sa kojim se rađamo, ali nije sam po sebi dovoljan. Smatram da je za umetnika kontinuirani kreativni rad presudan i da je, kao i u drugim profesijama, neophodno stalno učenje i usavršavanje. Dotadašnje znanje i tehnike koje sam koristila nisu više bili dovoljni da zadovolje sve aspekte mog umetničkog stvaranja. Želela sam da učim više o muzičkoj produkciji i tehnologiji, kao i o novim sredstvima izražavanja. Nažalost, na našim prostorima u tom trenutku nisam mogla da ostvarim svoju nameru, pa sam 2004. godine upisala Fakultet za umetnost, medije i tehnologiju na Umetničkoj školi u Utrehtu (Faculty for Art, Music & Technology at Utrecht School of Arts), a zatim i istraživačke studije u saradnji sa Univerzitetom u Portsmutu. Raznovrsnost umetničkog izraza koji sam ovde zatekla i moja glad za znanjem zadržali su me duže nego što sam planirala, a onda se na to nadovezao porodični i profesionalni život.
Kakva je uloga umetnosti i kakav je položaj umetnika danas?
– Umetnik se u neku ruku suočava sa istim izazovima ma gde da se nalazi, a to su, pre svega, kako stvoriti i izvesti dobro umetničko delo i kako svaki put pomeriti sopstvene granice. Sa druge strane, danas ne postoji samo nekoliko umetničkih centara kao nekada i mnogo toga je dostupno online, pa mesto boravka nije jedino što određuje da li će nečiji rad biti vidljiv. Međutim, to zahteva od umetnika posedovanje veština koje nisu isključivo umetničke prirode, što podrazumeva usvajanje novih alatki za prezentaciju sopstvenog rada, razvijanje komunikacijskih sposobnosti, poznavanje društvenih i kulturnih prilika u jednoj zemlji, itd. Osim plasmana, jako je važan i prijem publike, na šta utiče i kulturni kontekst u kojem se delo izvodi, i da li će ono biti doživljeno kao novo, tradicionalno, egzotično ili provokativno.
U Holandiji se umetnik i umetnost posmatraju kao svaka druga profesija, u čemu se ponekad pretera, jer se od umetnika očekuje da budu preduzetnici. Opet, na našim prostorima se umetnicima često pripisuje status idola, ali istovremeno lako mogu da skliznu u zaborav.
Finansiranje projekata u Holandiji nije centralizovano, već postoji veliki broj različitih fondova za koje umetnici mogu da konkurišu. Iako je poslednjih godina prisutan negativan trend skraćivanja državnog budžeta za kulturu, kulturni lobi radi godinama na tome da se to promeni. Zanimljivo je da pored lobiranja „odozgo“, istovremeno „na terenu“ postoji puno lokalnih kulturnih inicijativa različite prirode, u školama i manjim kulturnim ustanovama. U tome direktno učestvuju građani – jer kultura nije nešto uklesano u kamenu čemu se divimo; kulturu stvaramo u ovom trenutku svi mi, gde god živeli.
Umetnost, kako praktični Holanđani misle, pripada svakome ko je prigrli, pa se na amaterskom nivou ona neguje kao nekada u bivšoj Jugoslaviji, a mnogo više nego kod nas sada. LKCA (Nacionalni centar za kulturnu edukaciju i amatersku umetnost) je pre pandemije pokrenuo kampanju “Delite kulturu” (Cultuur deel je) čiji je cilj bio da ohrabri lokalne investitore u različitim provincijama Holandije da ulažu u kulturu, ali i da stimuliše građane da praktikuju umetničke aktivnosti. “Kultura nikada nije bila važnija nego sada” je uvodna rečenica jednog od njihovih videa u kojem narator na jednostavan način objašnjava zašto je važno kreativno izražavanje i da je kultura nešto sto se gradi zajedničkim trudom – uz napomenu da smo mi sami kultura. Statistika pokazuje da je preko 14 miliona Holanđana učlanjeno u neki kulturni klub ili kreativnu radionicu.
U kolikoj meri je život u inostranstvu oblikovao vaš umetnički izraz?
– Kako vreme prolazi, sve više o svom životu razmišljam kao o celini, ne deleći ga na život u inostranstvu i život u domovini. Moj je život i Jugoslavija u kojoj sam rođena, i Srbija u kojoj sam odrasla; Makedonija i njene Maleševske planine na čijim sam obroncima provodila srećna i slobodna leta, i moje Skoplje; Holandija u kojoj živim skoro trećinu života, sada i sa sopstvenom porodicom. I zato mi je teško da odgovorim na ovo pitanje i da precizno istaknem šta je tačno oblikovalo i šta još uvek oblikuje moj umetnički izraz.
Sa jedne strane, ja sam neizlečivi sentimentalista, a pomalo i sinestetičar. Sve zvukove, mirise, ukuse, karaktere iz pesama i predanja, običaje kojima sam prisustvovala, grobove predaka i dragih ljudi koje sam posetila, sva sećanja i osećanja vezana za njih ponela sam sa sobom, jer mi je bez svega toga teško zamisliti život, gde god da me odnese. To je ono što boji i život, i umetničke kreacije. Tako, kad neko sluša moju muziku ili gleda moju sliku, ni ne sluti da ja u tom trenutku možda pričam o horu žaba iz Jablanice u mom dragom Lebanu, koje veličanstveno krekeću celog leta, ili o haškom vetru i mirisu mora. Možda je to sećanje na zvuk katanca na vratima babine kuće ili krckanje korice hleba tek izvađenog iz furune.
Sa druge strane, Holandija je meni kao umetniku pružila oslobađanje u kreativnom smislu, ali i izazov u životnom smislu. Prolazeći kroz različite faze i preispitivanja – od identitetskih, vezanih za osećaj pripadanja, preko umetničkih, do onih intimnih ženskih u vezi sa majčinstvom, spoznala sam da je moj umetnički život ostao sličan, jer sam se i ovde, i u Srbiji, i Makedoniji, povezivala sa ljudima sličnih interesovanja. Na kraju mogu da kažem da su studije koje sam ovde pohađala, velika i raznovrsna umetnička ponuda i moje eksperimentisanje sa novim formama svakako obogatili moj umetnički izraz, a ljudi koje sam upoznala, a koji dolaze iz različitih delova sveta – obogatili su moj život.
Poznato je da se bavite izvođenjem i komponovanjem. Da li ste se oprobali i u pedagoškim vodama?
– Pedagoški rad je moja velika ljubav, koju sam nasledila od roditelja – prosvetnih radnika. On predstavlja značajan segment moje karijere. Prenoseći drugima znanje i iskustvo, istovremeno obogaćujem svoj svet novim pogledima na poznate teme, a u razmeni sa učenicima naučim mnogo i razjasnim dileme koje su me okupirale. Imati mentora tokom školovanja, a i kasnije u životu, kako profesionalnom tako privatnom, jako je važno. Dobronameran mentor je kao anđeo čuvar. Ja sam ih, na sreću, nalazila i još uvek ih nalazim, i svima sam vrlo zahvalna. Kada od bivših studenata čujem da sam nekome i ja bila to isto, moj pedagoški rad dobije novi smisao.
Ulagati u svoje studente znači ulagati u budućnost same umetnosti. Ti mladi ljudi sa pojačanom osetljivošću za svet koji ih okružuje često imaju vizionarsku ulogu da svojim delima osvetle put kojim bismo mogli da krenemo ili da ukažu na društvene anomalije.
U centru za kreativne kurseve LAK na Univerzitetu u Leidenu poslednjih godina držim različite kurseve i predavanja vezana za glas, komponovanje pesama, world i popularne muzike koji su namenjeni studentima koji se ne bave profesionalno muzikom. Pored rada sa ovim mladim ljudima, čiji entuzijazam i ljubav prema muzici me inspirišu, vodim i dva amaterska hora koji izvode popularnu muziku, muziku iz mjuzikala i džez standarde. Jedan je holandski mešoviti hor, a drugi internacionalni ženski hor.
U proteklom periodu život je bio zaustavljen pandemijom. Kako sada stvari stoje, možemo li se nadati nekom skorašnjem nastupu?
– Pitanje je došlo u pravi čas. Trenutno se pripremam za nastup u okviru masterklasa za klasičnu muziku, gde ću nastupati sa još nekoliko kolega. Koncert je planiran za 10. april u Nordkerku u Hagu, a mi se nadamo da će se i održati.
Kako često biva, lepe stvari prate jedna drugu, pa je pre nekoliko dana stigla za mene veoma važna vest da sam primljena u Nieuwe Geneco, asocijaciju kompozitora koji žive i rade u Holandiji. Zbog toga sam ovih dana zauzeta sređivanjem muzičke arhive, snimaka i partitura. Takođe, privodim kraju produkciju CD-a sa pesmama Džoni Mičel, zajedno sa gitaristom Zolijem Soosom.
Foto: 1) lična arhiva; 2) Tatjana Rantasa; 3) Monica Stuurop
