Umetnica srpskog porekla Jelena Popadić već trideset godina živi u Holandiji, gde od stakla kreira umetničke predmete koji krase privatne kolekcije i evropske muzeje. Razgovarali smo o njenoj bogatoj karijeri, kao i o planovima za budućnost koji je vode nazad u Srbiju.
Jelena je rođena u Jugoslaviji, iz koje se preselila u Holandiju 1984. godine zbog studija umetnosti na akademiji Gerrit Rietveld u Amsterdamu. Svoju umetničku karijeru razvijala je u oblasti vizuelne i scenske umetnosti, da bi se najduže zadržala u radu sa staklom.
Jedan od njenih najistaknutijih radova je kolekcionarski primerak rađen za fond Princ Bernard, u tradiciji “Narandžastih vazica“ (Oranjevaasjes). Kreirala je staklenu vazu za holandsku kraljicu Beatriks povodom srebrnog jubileja – 25 godina kraljičine vladavine.
Kao internacionalno priznata autorka, Jelena Popadić svojim autentičnim umetničkim izrazom igra važnu ulogu u razvoju holandske savremene umetnosti stakla. Njeni radovi se nalaze u internacionalnim privatnim i javnim kolekcijama, uključujući i holandski muzej stakla Nationaale Glas Museum, kao i u muzejima u Nemačkoj, Francuskoj i Slovačkoj.
Za sredstvo svog umetničkog izraza ste odabrali staklo, što nije svakom umetniku prvi izbor. Kako ste se odlučili za taj materijal?
– Osnov moga rada je u transparentnosti čistog, sirovog materijala kakav je staklo, kao i primarnih boja (žuta, plava, crvena, bela, crna i transparentna) i oblika (sfera ili lopta, kocka, cilindar, diabolo, i dr.). Rad sa staklom uključuje razne tehnike oblikovanja i obrade – duvanje stakla, formiranje u keramičkim pećima, livenje stakla, dubinsko peskarenje, sečenje i poliranje. Te tehnike mi omogućavaju da stvorim skoro nadrealne, misteriozne alineje na površini objekta.
Svetlost koja se kreće kroz materijal, reflektujući teksturu, rezultira jedinstvenim optičkim efektom kakav se ne sreće kod drugih materijala. Repetitivni geometrijski elementi koje stvaram često podsećaju na kristalne, molekularne, atomske i ćelijske strukture. Uživam u procesu pretvaranja stakla u figure koje podržavaju inspirativne oblike iz prirode.
Zainteresovani mogu da pogledaju moje radove na www.authenticdesignart.com i dobrodošli su da posete izložbu u novembru na Sajmu moderne umetnosti od stakla i keramike u Leerdamu.
Poslednji veći projekat vam je dokumentarni film Parallel, u kome ste učestvovali kao sagovornik i scenograf, a koji je nominovan za prestižnu filmsku nagradu u Holandiji. Recite nam više o tome.
– Za ovaj filmski projekt sam kreirala veliku staklenu instalaciju na krošnji ogromnog vrbinog drveta, kroz koju je plesač plesao i kretao se. Film je nominovan za filmsku nagradu Zlatno tele 2019. godine.
Paralell je unikatan film, ne samo zbog svoje teme, već i zbog selekcije umetnika i svih ostalih vrhunskih majstora koji su učestvovali u snimanju, montaži, filmskoj produkciji…
Nakon 30 godina karijere imate planove za prenošenje svog umeća na studente u Srbiji. Koji su glavni aduti srpske umetničke scene iz vaše perspektive?
– Imam jak osećaj da bi buduće saradnje na kulturno-umetničkom nivou bile veoma uspešne kroz programe razmene studenata, kao i kroz organizovanje internacionalnih kolonija, izložbi i radionica.
Umetnici u Holandiji traže prilike gde mogu da eksperimentišu i da izvode svoje radove (tekstilna industrija, obrada kamena, obrada metala, livenje bronze, obrada gline…). Internacionalni simpozijumi i radionice u našim školama za postdiplomske studije u fabrikama i radionicama mogu biti veoma interesantne za holandske umetnike.
U Holandiji nema puno prirodnih materijala, a ni prostora. Isto tako, iščezava znanje i primena zanata koji je veoma potreban u formiranju umetničkog dela. Kod nas postoje kapaciteti za izvođenje većih umetničkih radova, pogotovo bronzanih i kamenih skulptura i instalacija. Naša zemlja može da ponudi dosta toga za čim ljudi u Holandiji vape.
Volela bih da u budućnosti zajedno sa timom stručnjaka oformim katedru/radionicu za staklo. Staklo je materijal koji se mnogo koristi u umetnosti, arhitekturi i dizajnu, bilo bi idealno da takva katedra/radionica omogući pristup studentima iz svih navedenih oblasti. Projekat radionice bi bio kompleksan, što je neophodno za rad sa redovnim studentima, a postojale bi i velike mogućnosti za studentske razmene, organizovanje internacionalnih radionica, simpozijuma i izložbi.
Foto: privatna arhiva
