U Hagu će se u subotu, 18. maja, održati humorističko veče Balkanske nebuloze, na kome će nastupiti i Rambo Amadeus. Iskoristili smo tu priliku da sa njim porazgovaramo o uspomenama na njegovu amsterdamsku životnu epizodu.
Naš magazin se bavi životom dijaspore u Holandiji, kojoj si i sam nekada pripadao. Bilo bi lepo čuti nešto više o toj tvojoj fazi. Kako je tada izgledao život naših ljudi ovde?
– Stanovao sam u srcu Amsterdama, na lijepom kanalu Marnixkade, u romantičnoj kući sa uskim drvenim stepenicama i po jednim stančićem na svakom spratu.
Družio sam se uglavnom sa našima, ex Yu urbanom enklavom koja je došla u Amsterdam iz sličnih razloga kao ja. Za tih šest mjeseci stekao sam i nekoliko drugova rođenih Amsterdamaca, uglavnom umjetnika.
Renato Čolić, likovni umjetnik porijeklom iz Sarajeva, zapravo je bio čovjek koji mi je presudno pomogao da uopšte dođem i profunkcionišem.
Sjećam se da sam došao sa 200 maraka u džepu, morao sam odmah da idem na građevinu. Renato mi je pronalazio poslove, našao mi stan, bez njega se ne bih ni usudio da dođem. Renato, hvala!
Šta te je svojevremeno privuklo Holandiji, a šta nije štimalo? Kako danas gledaš na taj period?
– Privukao me je mir, iskuliranost Holanđana, njihova pamet i spremnost na inovacije, nove ideje. Svi su znali engleski, svi su bili veoma predusretljivi, druželjubivi. Sve je štimalo, zapravo.
Međutim, mi smo bili podstanari, podovi tanki, drveni, malo dijete je trčkalo po kući i uznemiravalo komšiju ispod… Ja sam bio fizikalac, standard nam je bio mnogo lošiji nego kod kuće. Žena nikako nije mogla da prihvati novo stanje, novi status. Meni nije smetalo, ja sam uživao, odmarao od naše balkanske histerije. Sa velikom nostalgijom se sjećam tih dana.
U stvari, smetala mi je klima. Od marta do oktobra je bilo sve ok, ali u oktobru, kad su krenuli vjetrovi sa kišom, nije baš bilo zabavno biciklom ići na posao, doći mokar na gradilište, pa rokati tamo čitav dan. Ali od maja do oktobra mi je izuzetno prijalo. Imam želju da dođem opet na koji mjesec.
Takođe, važna stvar je da ja kao pjesnik živim ipak u svom jeziku. Bilo mi je jasno da Holanđanima moj izraz ne znači apsolutno ništa, a ja jednostavno nisam imao snage da polazim od nule. Nosim zapravo samo lijepe uspomene.
Da sam našao posao u nekom studiju, u okviru moje struke, vjerovatno bismo ostali duže…
Došao bih opet na tri mjeseca, samo kad bih imao šta smisleno da radim, u svojoj struci, ne bih mogao da uživam ne radeći ništa.
U poslednje vreme aktivno prikupljaš arhivske zapise svojih nastupa. Pripremaš li to neku retrospektivnu izložbu ili možda legat Ramba Amadeusa?
– Ne pripremam nikakvu retrospektivu, prosto volim da se sredjujem arhiv, da se susrećem sa svojim ranijim radovima, i da se na nov, kritički način osvrnem na njih.
Naravno, arhiv je otvoren, sve je na YouTube-u, a materijala ima toliko da ću ga vjerovatno sledećih pet godina dopunjavati.
Ekologija je odavno tvoja tema, a mnogi od nas su upravo zbog zagađenja emigrirali. Primećuješ li neki pomak kod nas na tom planu?
– Svijest se mijenja i ovdje, promjene postoje. Na dosta krovova se vide solarni paneli, kuriri voze električna bicikla, tu i tamo se pojavi neki zeleni krov… Ipak, moralo bi to mnogo brže.
Mi pratimo i najavljujemo kulturno-zabavne događaje, jer nam ovde najviše nedostaje ta naša “hrana za dušu”. Šta publika može da očekuje sutra u Hagu?
– U pitanju je interesantno i duhovito predavanje prof. dr Besima Spahića, u klubu Diamant teatar u Hagu. Ja ću tamo biti gost, reći ću poneku u toku tog predavanja, i kasnije zasvirati sa lokalnim bendom “Blimp” nekoliko mojih pjesama. Vjerujem da će biti zabavno. Dođite da slušate “Balkanske nebuloze”.
Ukoliko ne želite da propustite sledeću priliku za provod, proveravajte redovno našu Agendu sa događajima u Holandiji.
