Dokumentarni film „Moje pozajmljeno nasleđe“ prikazan je u Etnografskom muzeju u Beogradu, a pre toga je projekcije imao u Banjaluci, Gračanici, Ohridu, Leskovci i Vrnjačkoj Banji.
Autorka Efi Derken je, zajedno sa svojim ocem Hansom, gostovala u emisiji Radio Beograda, čiji je autor i voditelj Miša Stojiljković. Njihov razgovor prenosimo u celosti.
U pitanju je dokumentarac nastao iz čiste strasti i ljubavi, kako to kaže njegova autorka Efi Derksen. Zato je prvo i logično pitanje: Kako je nastala ta strast prema muzici i igrama sa Balkana?
Efi Derksen: Odrasla sam s muzikom s Balkana jer je moj otac muzičar i u našoj kući se sve vreme svirala muzika. Kad su moji roditelji bili mladi, putovali su u Jugoslaviju, tako da ja živim s tim od detinjstva. Kasnije sam počela da igram folklor i najveći san mi je bio da igram u folklor ansamblu. Naravno, ne u Holandiji.
Igrala sam u društvu „Veselin Masleša” u Banjaluci i to je trajalo tri meseca. Kasnije, kada sam putovala tamo, razgovarali smo i o folkloru i njihovoj zabrinutosti za budućnost folklora, pa sam pomislila da je najbolje snimiti film jer tako možete da vidite, čujete i osetite sve. Sve što sada zabeležim biće sačuvano u vidu filma. Zato sam napravila film.
Doduše, ja nisam filmadžija, to sam uradila iz svoje ljubavi i strasti. Prosto sam osetila neki nalet iznutra. Čak su mi i neki profesionalci pomogli. Imala sam vrlo malo para i sredstava za snimanje, ali uspela sam da napravim profesionalni film.
– To je sjajno. Zaista se unapred radujem da ga pogledam. Srećom, tu je bio i tvoj otac koji je muzičar i tonski snimatelj. Hanse, kako ste se vi zainteresovali za Jugoslaviju i njen folklor.
Hans Derksen: To je bilo odavno, dok sam bio u školi. U stvari, to je bio internat. Vikendima smo imali časove plesa iz Jugoslavije, Bugarske, Rumunije i to mi se dopalo. Pokušao sam da plešem, ali muzika mi je bila mnogo zanimljivija, pa sam počeo da sviram harmoniku i tako se to polako razvijalo.
Videćete i u filmu da sam bio muzička pratnja na časovima folklora na muzičkoj akademiji Notrdam u Tilburgu. Ta muzika me je dirnula u srce i zato je sviram.
– Efi, da li ste putovali zajedno dok ste snimali film?
Efi Derksen: Da. Isplanirali smo putovanje i ceo film smo snimili za deset dana. Putovali smo na sever Bosne, u nekoliko planinskih sela, pa smo išli u Rašku i Beograd. Moj tata je snimao zvuk, a s nama je bila i Fene van Lon, koja mi je bila desna ruka jer je ona profesionalna novinarka i rediteljka i zna kako se to radi. (smeh) I moja mama je bila s nama, ona je samo uživala. (smeh) Bilo je to jedno divno putovanje.
– Film je već prikazan u nekoliko gradova. Kakve su bile reakcije?
Efi Derksen: Velika premijera je, naravno, bila u Banjaluci zbog ansambla „Veselin Masleša”, i to u zamku. Bilo je divno. Mislim da je oko hiljadu ljudi bilo na premijeri i bili su zadivljeni filmom. Svi su se pitali – zašto je žena iz Holandije snimila ovaj film, a ne mi? (smeh) Potom smo imali malu turneju. Bili smo u Ohridu, Gračanici, Leskovci i Vrnjačkoj Banji i sada smo ovde, u Beogradu.
– Da li planirate da prikažete film i u drugim zemljama?
Efi Derksen: Volela bih. Volela bih da prikažemo film što većem broju ljudi, između ostalog i zbog toga što, kada pomenete Jugoslaviju, ljudi uvek pomisle na ratne priče, a ja ne govorim o tome. Ja želim da ostatku sveta pokažem lepote ove bogate kulture koja još uvek živi.
– Zaboravio sam da vas pitam šta se dešava u filmu?
Efi Derksen: Pa, radi se o folkloru bivše Jugoslavije – o plesovima, muzici, narodnim nošnjama i o tradiciji. Ta bogata kultura i dalje se vidi u svakodnevnom životu, ali ima i promena koje donosi ovaj savremeni svet. Zato sam s ljudima pričala o njihovoj zabrinutosti i želji da se folklor održi, o očuvanju autentičnog folklora i o tome kako vide njegovu budućnost.
Razgovarala sam s muzičarima, plesačima, s rediteljima u folklornim ansamblima, a snimali smo i u selima, na imanjima, takođe i s ljudima koji prave muzičke instrumente. Razgovarala sam s mnogo ljudi koji imaju veze s folklorom.
– I naučili ste malo i naš jezik.
Efi Derksen: Da, malo govorim srpski, ali teško je… Ali volim srpski jezik i želim da govorim bolje u budućnosti.
– Nadam se da ćete imati prilike da ga naučite još bolje i da ćete nam još dolaziti u posete. Hvala vam mnogo na ovom razgovoru i srećno s prikazivanjem filma u svetu.
Efi Derksen: Hvala vama.
Izvor: RTS, Radio Beograd; Autor: Miša Stojiljković
