Na repertoaru ovogodišnjeg IRFF-a, najvećeg filmskog festivala u Holandiji, nalazi se i srpski dokumentarac “Još jedno proleće” (Another Spring), o epidemiji variole vere u Jugoslaviji.
U susret holandskoj premijeri, sa autorom Mladenom Kovačevićem razgovarali smo o inspiraciji, istraživanju i procesu stvaranja ovakvog filma.
Godine 1972. Ibrahim Hoti se vraćao sa hadžiluka na Kosovo. Usput je posetio bazar u Bagdadu, gde je kupio poklone za svoju porodicu. Dan nakon povratka kući, Hoti je imao groznicu, a zatim mu je izbio i osip. Alergija na penicilin, pisalo je u smrtovnici. Za to vreme se virus variole nesmetano širio Jugoslavijom…
U uzbudljivom dokumentarcu reditelja Mladena Kovačevića rekonstruisana je zastrašujuća epidemija velikih boginja u Jugoslaviji. Pažljivim uklapanjem arhivskih snimaka, autor prati izbijanje i tok jedne od najsmrtonosnijih zaraznih bolesti u ljudskoj istoriji. Zahvaljujući muzičkim efektima, usporavanjem i dramskim pauzama, film izlazi iz dokumentarnog žanra i poprima elemente misterije, horora i trilera.
Internacionalni roterdamski filmski festival IRFF održava se od četvrtka 26. januara do nedelje 5. februara 2023. godine. “Još jedno proleće” će imati tri projekcije: 26, 31. januara i 1. februara, dok će tokom trajanja festivala moći da se gleda i online.
Variola vera (velike boginje) je samo u 20. veku izazvala smrt 500 miliona ljudi i jedini je smrtonosni virus koji je čovek uspeo da iskoreni. Jugoslovenska epidemiološka služba iz 1972. godine zadala je završni udarac virusu, a sama borba ostala je u kolektivnom sećanju čitave nacije. Njenu rekonstrukciju ćemo moći da vidimo na velikom platnu u Holandiji, zahvaljujući reditelju Mladenu Kovačeviću, koji je bio gost našeg magazina.
Rad na ovakvom filmu zahtevao je studiozno pregledanje, selekciju i digitalizaciju arhivskog materijala iz doba epidemije variole vere. Kako je izgledao čitav taj proces?
– Proces je bio jednostavniji nego što deluje. Najveći deo materijala je iz arhive RTS-a, tako je RTS postao i koproducent filma. I sve što je bilo vezano za epidemiju variole, u njihovoj bazi je vrlo precizno zavedeno. Veći problem je bio pronaći materijale iz tog perioda koji nisu direktno vezani za epidemiju, a koji su bili neophodni da bi se izgradio jedan veoma kompleksan narativ. Donekle intuitivno, na osnovu skromnih apstrakta, uspeli smo da u reportažama, insertima iz dnevnika, lociramo materijale kojim gradimo ovu priču. I onda su 50 godina stare filmske trake prvi put skeniranje za potrebe ovog filma, što je bila izuzetna privilegija. Pored RTS-a, izvori arhivskog materijala, bile su Filmske novosti, Zastava film, i Televizija Kosovo gde smo pronašli možda i najuzbudljivije scene.
Glas naratora dr Zorana Radovanovića nam je dobro poznat, jer je tokom pandemije koronavirusa svakodnevno ukazivao na propuste srpskih institucija. Kako ste odlučili da baš njemu date vodeću ulogu u filmu?
– Profesor Radovanović bio je vrlo prisutan u javnosti u trenutku kad sam počeo da razmišljam o ovom filmu, i njegova knjiga “Variola vera” poslužila je kao glavni izvor scenarističke građe. On se tako vrlo prirodno nametnuo kao protagonista i pouzdan narator zvanične verzije događaja u kojim je učestvovao kao mladi epidemiolog na početku karijere. Sedeli smo u studiju nedelju dana i razgovarali, i njegove intimne reminiscencije su glavni element narativa, pa je i arhivski materijal tretiran tako da podseća na sećanja. Pored profesora Radovanovića, u filmu postoje i arhivski intervjui koji daju sinhronu perspektivu na događaje, ali on je spona između ovog vremena, i onog, drugačijeg, kada su ljudi su verovali državi, institucijama, kada se nije dovodilo u pitanje da li su odluke države za opšte dobro, ili su inspirisane populizmom, profitom, korupcijom. Ne mislim tu samo na Srbiju, već na globalno društvo. U filmu se ne prave direktne paralele između dve epidemije, odnosno dve bolesti, jer su one vrlo različite, ali ovaj film jeste priča o tom boljem društvu, onom jugoslovenskom, koje nije bilo savršeno, ali je bilo daleko bolje nego ovo danas.
Vreme u filmu je naizgled drevno, međutim većina naše populacije se seća doba variole i svako ima svoju priču o tome. Jeste li pri istraživanju nailazili na zanimljive urbane mitove, sećanja koja su se pokazala neistinim?
– Ne toliko na mitove, ali na brojne anegdote, uglavnom iz dnevne štampe, koje nisu mogle da se uklope u strogu narativnu strukturu, pa tako nisu deo filma. Na primer, pisalo se danima o fići koji je ukraden sa 5 hiljada doza vakcina u gepeku, ali se ispostavilo kada je pronađen da vakcine ipak nisu bile u gepeku, već da ih je neko od medicinskih radnika izvadio pre krađe. Palo mi je sada na pamet i kako je dan pre nego što su dozvoljeni javni skupovi odigrana utakmica Priština – Trepča, i protiv organizatora je državno tužilaštvo podnelo prijavu za ugrožavanje javnog zdravlja, a šest stotina i četrdeset igrača i navijača je zadržano u karantinu. Ono što je zajedničko za sve slične anegdote, jeste da se krivične i prekršajne prijave podizane odmah, a da su se imena prestupnika saopštavala javno.
S obzirom na to da je kovid pandemija tek nedavno zagašena, plasiranje filma koji govori o epidemiji može biti izazovno. Kako publika reaguje na vaš film? Jeste li imali prilike da osetite emocije gledalaca nakon prikazivanja?
– Ovaj film je zaista medicinski triler, neki kažu medicinski horor, koliko god to naturalistički, neusiljen, pristup narativu dozvoljava. Priča je emotivna, slike su zastrašujuće, uznemirujuće, i publika nigde nije bila ravnodušna. Film je imao premijeru u Karlovim Varima, posle toga je bio u Sarajevu, Lisabonu, Firenci, Barseloni, pretpostavljam da će slične reakcije biti i u Roterdamu, i da skorašnje iskustvo kovida, sa kojim još nismo završili, intenzivira doživljaj filma. Moj pristup je takav da filmom ponudim što direktnije filmsko iskustvo, a onda neko u publici ovakav film vidi kao priču o nadi, o jedinstvu društva, globalnom jedinstvu, a neki kao zastrašujuće upozorenje koje im u ovom trenutku ne prija. I jedan i drugi način gledanja su na svoj način ispravni.
Prilikom prethodnog gostovanja na IFFR u Roterdamu prikazan je vaš film “Srećan Božić, Yiwu”, koji govori o teškom životu radnika u jednom od kineskih gradova-fabrika. Šta će biti tema vašeg sledećeg filma? Gde pronalazite inspiraciju za nove projekte?
– Inspiracije uvek ima, problem je vreme. Upravo počinjem montažu novog filma “Počeci: Mogućnost raja”, i snimanje filma “Korio”, ali o tome bih radije da razgovaramo neki sledeći put.
