Doktori nauka Mladena Šavija Luković i Branko Šavija došli su u Holandiju kao najbolji studenti Građevinskog fakulteta u Beogradu. Na eminentnom Tehničkom univerzitetu u Delftu dobili su priliku da nadograde svoje veliko znanje, a zatim i da ga, kao predavači, prenose narednim generacijama studenata.
Ipak, sve njihove diplome i nagrade su sporedne u poređenju sa njihovim najvećim uspehom – četvorogodišnjim sinom Lukom. No ni tu nije kraj divljenju, jer će ova divna porodica srpskih intelektualaca uskoro postati bogatija za još jednog člana.
U uverenju da ovakve primere treba sa ponosom isticati, u razgovoru koji sledi predstavljamo vam njihov život i rad u Holandiji.
Rođena Ivanjičanka, Mladena Luković je diplomirala i magistrirala na Građevinskom fakultetu u Beogradu kao student generacije 2011. godine. Master rad je odbranila u avgustu 2011. godine, a već u novembru je započela doktorsko istraživanje iz oblasti betona na prestižnom TU Delft-u. Tema rada bila je iz oblasti sanacije betonskih konstrukcija. Kao doktor nauka, od aprila 2016. radi kao docent na Katedri za betonske konstrukcije na TU Delft gde istražuje inovativne vrste betona i njihovu primenu u konstrukcijama.
Njena doktorska disertacija je proglašena najboljom ženskom disertacijom na TU Delft za 2016 godinu. Tokom svojih doktorskih studija dobila je nagradu Japanskog instituta za beton JCI (Japan Concrete Institute) za najbolji članak objavljen u 2014. U septembru 2021. dobila je međunarodnu nagradu SECO Magnel za najbolju doktorsku disertaciju u periodu od 2016-2020. Ova naučna nagrada je naprestižnija za sektor arhitekture, inženjerstva i građevinarstva u Belgiji u međunarodnoj konkurenciji. Od januara 2017. Mladena piše i blog na platformi Cement (holandski magazin za betonske konstrukcije), u kome deli najnovija naučna dostignuća o betonskim konstrukcijama.
Njen suprug i kolega Branko Šavija je takođe docent Građevinskog fakulteta TU Delft koji se bavi proučavanjem betona. Njegova doktorska teza je izabrana za najbolju u generaciji, a finansirala ju je Holandska tehnološka fondacija (STV). Godine 2015. je dobio nagradu Simon Stevin Gezel.
Branko radi na razvoju „pametnog“ betona: samoobnovljivog betona koji je u stanju da „leči“ pukotine nakon oštećenja i betona koji sadrži mikrokapsulirane materijale za promenu faze (PCM) koji mogu pomoći u kontroli pucanja izazvanog temperaturom. Nedavno je dobio prestižno finansiranje od Evropskog saveta za istraživanja (ERC-European Research Council) koji će iskoristiti za razvoj nove vrste mikroarmiranog betona.
Oboje ste uspešni naučnici, među najboljima u savremenoj nauci o građevinarstvu. Predstavite nam ukratko svoje specijalnosti. U kom delu posla najviše uživate?
Mladena: Moja uža naučna oblast je unapređenje i dovođenje novih i održivih vrsta betona (npr. veoma duktilan beton – SHCC, mikroarmiran beton visokih čvrstoća, alkalno-aktivirani beton…) u odgovarajuće konstruktivne primene. Mislim da mi kombinacija znanja iz oblasti materijala i konstrukcije (MSc obrazovanje u građevinarstvu, doktorat u grupi za materijale, i sada rad u grupi Betonske konstrukcije) pruža odličnu priliku da napravim korak napred.
Jedna od stvari koja me pokreće je svet oko nas i mogućnost da ga unapredim i transformišem: da omogućim da društvo iskoristi sva nova dostignuća u oblasti građevinskih materijala. Želim da doprinesem održivom razvoju životne sredine, da generacije naše dece mogu da žive i uživaju bar kao i mi. Na fakultetu predajem kurseve Betonske konstrukcije 2 i Specijalne betonske konstrukcije i opterećenja, i uživam najviše upravo u tom timskom radu sa studentima i kolegama, i tokom kurseva, i tokom master i doktorskih projekata.
Branko: Trenutno se bavim razvojem novih vrsta betona sa „dodatnom vrednošću“- samoobnovljivih betona, betona otpornih na temperaturne promene i slične stvari, koje „običan“ beton ne može. U poslednje vreme sam dosta fokusiran na 3D štampanje betona – novu tehnologiju koja mi omogucava da radim stvari koje do sada nisam mogao.
Mislim da je budućnost građevinskih materijala i konstrukcija u „prilagodljivosti“. U budućnosti ćemo moći da ih prilagodimo svojim potrebama mnogo više nego što to danas možemo. To je jako važno iz više razloga. Prvo, biće potrebno manje prirodnih resursa (šljunka, cementa, drveta, itd.) za gradnju. Drugo, automatizacijom ćemo moći da nadoknadimo nedostatak kvalifikovane radne snage u oblasti građevinarstva, koji je osetan ne samo u Holandiji nego, čini mi se, već i u Srbiji.
Naravno, ovo istraživanje ne radim sam. Sarađujem sa nekoliko doktoranada, master studenata i studenata osnovnih studija. Najbolji deo posla je upravo to: saradnja sa pametnim, motivisanim i vrednim mladim ljudima. Jako je lepo videti kako se oni razvijaju kao inženjeri i ljudi tokom studija.
Diplomirali ste na Građevinskom fakultetu u Beogradu, a potom napravili sjajne karijere u Holandiji. Da li mislite da bi bilo bolje da ste i osnovne studije završili u inostranstvu?
Mladena: Na to je teško odgovoriti, ali mislim da mi je upravo disciplina, preciznost, energija, timski rad i posvećenost uz duboko teoretsko i praktično znaje koje smo dobili na fakultetu u Beogradu puno značilo za svaki izazov kasnije. Neprocenjivo je znati i jednu i drugu stranu.
Branko: Meni se čini da, sa stanovišta znanja, osnovne studije u Srbiji pružaju jako dobru osnovu. Kod nas su studije, jos uvek, klasične i teoretske, što se nepravedno smatra nedostatkom. Sa druge strane, studiranje u inostranstvu je možda dobro sa stanovišta ličnog razvoja: čovek je prepušten sam sebi i – hteo ne hteo – mora da sazri brzo. Mislim da na ovo pitanje nema tačnog odgovora i da svaki izbor ima prednosti i mane. Recimo, moja sestra je uradila obrnuto – studirala u inostranstvu i vratila se da radi u Beogradu. Ne mislim da je pogrešila.
Kao odlični studenti verovatno ste mogli da birate zemlju i grad. Kako ste se opredelili za Holandiju i Delft?
Mladena: Branko je već bio u Holandiji, tako da je za mene izbor bio dosta lak. Nikada pre toga nisam ni želela ni planirala da idem u inostranstvo.
Branko: Ja sam čuo da je klima jako lepa i prijatna! Šalim se, izbor je bio sasvim slučajan: preko asistenta sa fakulteta u Beogradu sam čuo da je u Delftu otvorena pozicija za doktoranda. Malo sam se informisao i ispostavilo se da je univerzitet jako cenjen u međunarodnim okvirima, pa sam rešio da se prijavim. Posle intervjua mi je ponuđena pozicija i posle dugog razmišljanja sam rešio da probam.
Kakva je perspektiva za razvoj nauke u Holandiji? U kojoj meri država i javnost podržavaju naučne radnike?
Mladena: Mislim da je perspektiva odlična i da dobijamo puno slobode ali i odgovornosti u svom naučnom radu. Naravno, pre toga, moramo da pokažemo značaj i perspektivu određenog naučnog pravca.
Branko: Holandija je, čini mi se, jedna od najboljih zemalja za doktorande u Evropi, možda čak i u svetu. Doktorandi dobijaju jako puno slobode da istražuju svoju temu. Holanđani ne pritiskaju previše svoje studente i nema mnogo hijerarhije, što je jako lep osećaj, ali je velika odgovornost na njima.
Što se tice države, postoji sistemska podrška univerzitetima i naučnim institutima. Naravno, mi naučnici (kao, uostalom, i svi drugi) uvek mislimo da bi moglo više da se ulaže i polažemo velike nade u novog ministra koji je vrhunski naučnik. Što se tiče odnosa javnosti, da budem iskren, čini mi se da manje podržavaju nauku nego u nekim drugim zemljama, recimo u Nemačkoj. Holanđani su dosta praktični, a nauka je često fundamentalna više nego praktična, pogotovo na dobrim univerzitetima.
Postoje li u univerzitetskim krugovima predrasude ili je akademsko okruženje pošteđeno podela prema polu, veri, rasi? Da li je poreklo ikada uticalo na tok vaše karijere?
Mladena: Iskreno, ja se nisam nikad susrela sa bilo kakvim predrasudama. Baviti se akademskim radom, i to u inženjerskoj disciplini, znači da su granice izbrisane. Jednostavno je komunicirati i raditi sa Holađanima, Nemcima, Pakistancima, Italijanima, Kinezima… muslimanima, hrišćanima, protestantima, ateistima.
Branko: Naučna zajednica je, kao i svuda u svetu, dosta liberalna. Sarađujemo sa kolegama i studentima sa svih strana sveta i u principu nema nikakvih problema. Na univerzitetima se radi na engleskom, što je lako za nas strance.
Sa druge strane, moram da priznam da je naša (građevinska) struka manje internacionalna nego neke druge industrijske grane u Holandiji. To često dovodi do frustracije kod stranih studenata koji pokušavaju da nađu posao posle studija, jer im je barijera nepoznavanje holandskog jezika. Ne bih to nazvao predrasudom, jer ne prave razliku (u stručnom smislu) izmedju ljudi koji govore holandski, ali sigurno da može da utiče na nečiju karijeru. Zato smo se mi trudili da naučimo jezik sto je bolje moguće. Ja sam neko vreme radio na Institutu za primenjena istraživanja (TNO), a siguran sam da bi mi šanse za zaposlenje bile mnogo manje da nisam govorio holandski.
Kako uklapate profesionalne i roditeljske izazove? Uspevate li da izbalansirate karijeru i porodicu bez baka-servisa?
Mladena: Uvek je lepše i lakše kada su bake tu. Ali s obzirom na udaljenost, i pogotovu na situaciju u protekle dve godine kada su zbog korone putovanja bila otežana, baka-servis najčešće nije opcija. Fleksibilnost našeg posla sa jedne strane olakšava uklapanje roditeljskih obaveza, ali sa druge strane, nameće puno noćnih radnih sati.
Branko: Sve se može kad se hoće! Ili mora, haha. Sa jedne strane, naš posao je dosta zahtevan i traži mnogo uloženih sati. Sa druge strane, na neki nacin si „sam svoj šef“, pa sve što ne uradimo preko dana – recimo kada je Luka prehlađen ili slično – može da se nadoknadi uveče ili vikendom. A malo dete, iako zahtevno, daje mnogo energije.
Iako ima tek četiri godine, Luka odlično govori srpski. Na koji način to postižete? Koliko vam je bitno da vaša deca održe vezu sa korenima?
Mladena: Hvala! Da dobro govori srpski mi je jedan od najlepših komplimenata, pogotovu kad dolazi od tebe! Održavanje veze sa korenima i porodicom nam je jedan od prioriteta u vaspitavanju Luke. Važno nam je da može da razgovara sa bakama i dekama, sestrama i braćom, a ne da traži našu pomoć. Mislim da je to preduslov da postane kompletna i samostalna ličnost. Kod kuće razgovaramo samo na srpskom, holandski će svakako naučiti u vrtiću i kasnije u školi.
Branko: Mislim da je jako važno biti dosledan i uvek govoriti svoj jezik sa detetom. To je bitno iz dva razloga: prvo, dete ce tako naučiti dobro svoj jezik; drugo, ipak mi ne govorimo holandski toliko dobro da bismo mi dete učili da ga govori. Nama je relativno lako, jer smo oboje iz Srbije – verovatno bi bilo neuporedivo teže da je dete iz „mješovitog braka“. Što se tiče Luke, nekako smo imali „sreće“ da je priča sa koronom krenula u periodu kad je on počeo više da govori, tako da je 2-3 meseca bio osuđen samo na nas dvoje i na srpski jezik. Posle nije baš bio srećan kad se vratio u vrtić gde su svi govorili holandski, ali i to je prošlo.
Što se tiče korena, plan nam je da Luka što više vremena provodi u Srbiji, pogotovo kad bude malo porastao i krenuo u školu. U poslednje dve godine smo, silom prilika, ređe išli u Srbiju, ali nadamo se će i ova kriza proći i da ćemo se vratiti u normalu. Takođe, često nam dolaze u posetu babe (dede nesto ređe za sada, ali i na tome ćemo insistirati), a kada su tu Luka odbija da ide u vrtić, i naravno – govori samo srpski.
Foto: privatna arhiva
