Ћирилица је неотуђиви део српског идентитета, али јесте ли се некада запитали одакле нама то писмо? Вероватно сте одавно заборавили оно што сте учили у школи, па ево прилике да се заједно подсетимо.
Пре стварања глагољице и ћирилице, словенске државе користиле су латинско и грчко писмо. Међутим, потреба за стварањем писмености међу Словенима, ширењем хришћанства и очувањем културног идентитета довела је до настанка ћирилице. Њена појава није била само лингвистички, већ и политички и верски чин.
Корени ћирилице сежу у 9. век, када су византијска браћа Ћирило и Методије створили глагољицу, прво словенско писмо. Након њихове смрти, њихови ученици, нарочито Климент Охридски, развили су ћирилицу – другу словенску азбуку.
Срби су у почецима своје писмености паралелно користили и глагољицу и ћирилицу. Глагољица је имала сложенији изглед слова, чији су облици више подсећали на источњачке симболе, док је ћирилица настала на основу грчке уцијалне азбуке (црквеног писма).
Иако су оба писма (глагољица и ћирилица) подједнако добро одражавала гласовни систем српског језика, ћирилица је, захваљујући својој функционалности, брзо преовладала у употреби и постала српско национално писмо. Најстарији датирани споменик на ћирилици је Крепчански натпис из 921. године.
Ћирилица је такође убрзо постала доминантно писмо међу православним Словенима, посебно у Србији, Бугарској, Русији, а касније и у другим словенским земљама. Данас представља једно од најстаријих и најзначајнијих писама словенске писмености.
Типови ћирилице
Старословенска ћирилица (уставна ћирилица) – од 9. до 13. века
Прво ћирилично и главно књишко писмо је устав или уставно писмо. Представља традиционални и једини тип писма којим су се писале богослужбене књиге, јер „писати по уставу” значи писати по (црквеном) закону. Користило се од IX до XVIII века, а карактерисало га је прецизно и правилно обликовање слова, са јасним и свечаним изгледом, што га је чинило погодним за преписивање верских и званичних списа. Један од најзначајнијих примера овог писма је Мирослављево јеванђеље (12. век), један од најважнијих и најлепших српских рукописа, који представља изузетан пример средњовековне калиграфије и уметности. Уставно писмо остало је у употреби вековима, а његов утицај видљив је и данас у црквеним рукописима и иконостасима.
Полууставна ћирилица – од 14. до 18. века
Поред уставног писма, у 14. веку се потпуно формирало још једно књишко писмо – полуустав. За разлику од устава, полуустав је имао слободнији и течнији стил писања. Слова су била мање укочена, што га је чинило погоднијим за брже писање. Полууставна ћирилица се користила у рукописима и административним документима, где је била практичнија од строго обликованог устава. Један од најпознатијих примера писаних полууставом је Душанов законик (1349), један од најважнијих правних списа средњовековне Србије. Полуустав је током векова био мост између свечаног устава и каснијих облика ћириличног брзописа.
Брзописна ћирилица (курзив) – од 15. до 19. века
Брзописна ћирилица, позната и као курзив или скоропис, настала је из потребе за бржим и практичнијим писањем у свакодневним документима. Писање је било флуидније и неформалније, што је омогућавало већу брзину. Користила се у рукописима, писмима и административним документима. Брзопис се јавља веома рано, готово у исто време када и устав, али се као потпуно формирано писмо развија у 13. веку. Сматра се интерпретацијом уставног писма са нагласком на практичност писања. Њена флексибилност и прилагодљивост учиниле су је основом за каснији развој модерног рукописног писма.
Вукова ћирилица – од 19. века до данас
Вук Караџић је 1818. године извршио реформу српске ћирилице по фонетском принципу – „Пиши као што говориш, читај као што је написано“. Уклоњена су непотребна и застарела слова која су била сувишна или нису одговарала српском гласовном систему. Уведена су нова слова како би ћирилица прецизно осликавала српски језик: Љ, Њ, Џ, Ђ, Ј. Писмо је поједностављено и прилагођено свакодневној употреби. Вукова ћирилица је данас стандардно писмо српског језика и једно од најједноставнијих и најлогичнијих писама на свету, јер сваки глас има само једно слово. Његова реформа поставила је темељ за савремену српску писменост и учинила језик приступачнијим широком кругу људи. Ова верзија ћирилице данас је стандардно српско писмо.
Модерна типографска ћирилица – 20. и 21. век
Са развојем штампе, књига и дигиталних медија, ћирилица је наставила да еволуира и прилагођава се савременим потребама комуникације. Данас се користи у штампи, књигама и дигиталним форматима. Постоји више типографских стилова (штампана слова, рукописна варијанта, декоративни фонтови). У дигиталној ери развијене су многе варијанте ћириличних фонтова прилагођене модерном дизајну. Захваљујући технолошком напретку, ћирилица је постала прилагодљива и доступна широм света, чиме се чува њена употреба и значај у модерном друштву.
Зашто је ћирилица важна и зашто је морамо чувати?
Писање бележи живот једног народа и представља први неопходан корак у писаној историји једне културе или цивилизације. Као што је језик основа националног бића, тако је национално писмо основа националне културе. Српско национално писмо је ћирилица, којом су Срби више од осам векова стварали и неговали своју културу и традицију.
Ћирилица – културно, симболички и историјски повезује Србе, чувајући њихов идентитет кроз простор и време. Чињеница да је ћирилица настала управо са циљем ширења писмености, културе, образовања, науке, књижевности и уметности више је него довољан разлог да је прослављамо и будемо поносни на једну од највећих цивилизацијских вредности, не само српског, већ и светског наслеђа.
Најважнија дела српске културе, од 10. до 20. века, настала су управо на ћирилици, што ово писмо чини не само националним благом, већ и значајним цивилизацијским наслеђем.
Како можемо сачувати ћирилицу у савременом добу?
Од суштинске је важности јачање колективне свести о значају ћирилице. Модернизација и глобализација не треба да буду препрека ћирилици, већ, напротив, треба искористити савремене технологије и дигитално доба како бисмо истакли јединственост нашег писма. Будућност једног народа не може постојати без познавања и поштовања његове прошлости и традиције. Ако заборавимо ћирилицу, занемарујемо векове своје културе и предајемо их забораву. Зато је чување ћирилице питање очувања националног и културног идентитета.
Текст и насловна фотографија: Оливера Недељковић
